TURISTIČKA POLICIJA UPOZORAVA: AKO TRAŽITE PRAKTIČNI VODIČ KROZ AMSTERDAM, PREPORUKE GDE IĆI I ŠTA VIDETI, ILI BILO KAKVE KORISNE INFORMACIJE, PRESKOČITE OVAJ TEKST.

Već neko vreme se nerviram zbog sve duže liste propuštenih šansi da na poslovnim putovanjima vidim bilo šta osim hotelskih tapiserija i proizvodnih pogona. Trodnevna edukacija u Amsterdamu, uz razliku što su proizvodni pogoni zamenjeni seminarskim salama, nije izgledala kao da će biti izuzetak. Ali, pre nego što je i ona zavedena u arhivu zanemarljivih iskustava, naišla sam na putničku mudrost koja mi je otkrila novi ugao gledanja. Ta mudrost glasi:

Verujem da je ono najbolje u vezi sa putovanjima sticanje neočekivanih i jedinstvenih iskustava, koja niko drugi osim nas nije doživeo. Videti Huverovu branu je sjajno, ali videti oblak koji ima isti oblik kao Joda ispred Huverove brane je još bolje.
–Everywhereist

Što znači da je sjajno posetiti Van Gogov muzej u Amsterdamu, ali da je isto tako dobro gledati ga spolja, kroz mrlju na prozorskom staklu autobusa koja liči na uvo.

Brilijantnom dedukcijom (znamenitost je posebna uz oblike iz mašte–>oblici iz mašte pretvaraju mrlje u znamenitosti–>mrlje su znamenitosti), dolazim do zaključka da i moje neuzbudljivo korporativno putovanje u sebi krije potencijal za otkrivanje upečatljivih putničkih iskustava. Samo treba  da se potrudim da ih otkrijem.

Uz uobičajene porođajne muke novog pogleda na svet, nastala je ova netipična putnička saga, čiji je vrhunac zapleta kapućino od graška.

Kako sam prodala Van Goga zbog dva koktela

Izlet koji je naša kompanija organizovala za učesnike seminara je prva prilika da vidim ulice Amsterdama izvan hotelskog kvarta. Prolazimo pored izduženih građevina od opeke, kitnjastih fasada, ravnih drvoreda i čistih trotoara. Klikćem kroz prozor autobusa na sve strane, što rezultira kolekcijom zamućenih fotografija, od kojih je svemoćni Fotošop uspeo da spase čak tri:

Izvinjavam se zbog semafora koji je bio toliko neuviđavan da uleti u kadar

Građevina nalik dvorcu o kojoj bih stvarno volela da mogu nešto da vam kažem

Nema diskriminacije za bicikliste koji voze svojim posebnim trakama (više o njima u nastavku teksta)

Nakon kraće vožnje se zaustavljamo, i moje zanimanje prelazi u euforiju kada na zgradi prekoputa iščitavam natpis: Van Gogh Museum. Ta poseta nije bila na programu i brzopleto zaključujem da je seminar još pre završetka rezultirao nekim ozbiljnim porudžbinama, zbog kojih smo dobili upgrade.

Oduševljena, u sebi se zaklinjem na doživotnu lojalnost kompaniji koja mi je pričinila takvu radost. Ali, moje zakletve padaju  u Amstel (reku, ne pivo), jer poseta koja jeste na programu je zgradi koja je smeštena preko puta Van Gogovog muzeja.

Jedina spavaća soba koju ću videti večeras je hotelska. “The Bedroom”, Vincent Van Gogh, 1888. (preuzeto sa: Van Gogh Museum, Amsterdam)

Malodušnost što neću ubrati uspomenu na Suncokrete odnose besplatni kokteli koji nas dočekuju u House of Bools, i tura kroz istoriju proizvodnje holandskog džina i likera najednom deluje veoma primamljivo. Tura vodi kroz stimulativne tunele sa video projekcijama, mirisnim epruvetama, prastarim knjigama recepata i raznobojnim bočicama, koji prikazuju razvoj destilacije alkoholnih pića.

Nakon prolaska kroz ovu prostoriju nećete morati da se kupate tri dana

Ovo nikako ne znači da stojim ispred stranke “Old Sour Mash”!

Tura se završava u baru optočenom ogledalima, i još jedan gratis koktel doprinosi da povratak u hotel prođe u veseloj atmosferi. Ostaće nerazjašnjena misterija da li je mrlja na staklu u obliku uveta, kroz koju posmatram kako se Van Gogov muzej udaljava, delo nesavesnog perača prozora ili opsenarski trik varljivih likera.

Jeza i ekstravagancija na ulicama Amsterdama

Kada je moja drugarica Sandra, koja je tada živela u Dubaiju, bila poslata u dvodnevnu posetu Atini zbog sklapanja ugovora sa grčkim turoperatorima, izradila je pomeranje jutarnjih sastanaka i tumbanje čitavog rasporeda organizovanog mesecima unapred. Time je rizikovala mogućnost da je njena kompanija ikada više pošalje u Evropu i svoju poziciju. A sve to da bi se probudila u cik zore i posetila Akropolj.

Iako me je njena posvećenost inspirisala, ustajanje u cik zore nije moj forté. Večeri takođe otpadaju za bilo kakvu akciju, jer se od umora bacam u uštirkanu postelju već od 22h. Tako će kreativni obilazak grada začinjen coffee shop aromama, biti zamenjen kratkom šetnjom po hotelskom predgrađu, začinjenom aromom pečenog kikirikija pokupljenog iz mini-bara.

Možda  se nisam provozala rečnim kanalima Venecije severa, videla kuću Ane Frank, posetila muzej marihuane, obišla palatu centralne bibliotke ili proverila čemu tolika frka oko ulice crvenih fenjera. Ali sam zato naletela na ekstravagantni primerak kancelarijskog enterijera, i bila verovatno jedini posetilac Amsterdama ikada koji ga je ovekovečio. Masovni turizmu, eat this!:

Možda se kompanija bavi proizvodnjom kadi pa fura “living the brand” filozofiju, ili je dizajner enterijera imao neostvarenu fantaziju o recepcionerima u kadi. Ili možda ja to opet umišljam stvari?

Ako ste mislili da je do tog trenutka bilo dovoljno uzbuđenja za jednu šetnju, prevarili ste se. Zevajući na sve strane ne bih li ugledala nešto zanimljivo u pomalo monotonom predgrađu, doživljavam bliski susret sa furijom koji me je mogao koštati života. Dobro, možda ne baš života, ali bi se svakako završio loše po mene. Naime, trotoari su u ovom gradu hazardna zona, jer amsterdamski biciklisti mahnito i bešumno jure svuda okolo; niti ih čujete niti ih vidite – sve dok vas njihova grlena dreka ne oduzme od straha usred koraka, i dok vas ne očeše đule u narandžastom šuškavcu na točkovima, pod kojima ste zamalo završili.

A sada spektakl: kapućino od graška

Stešnjena između rasprave o enzimima za produžavanje svežine pakovanih proizvoda i diskusije o promenama u evropskoj regulativi za zdravstvene tvrdnje prehrambenih proizvoda, bacam čežnjive poglede na reku. Druge večeri je organizovana poseta brodu-restoranu koji krstari Amstelom, sa kojeg se pruža fascinantan pogled na osvetljenu rečnu obalu i njene kejeve, građevine i mostove. Ali, dok su moje duhovne zalihe za socijalizaciju istrošene u proteklih dvanaest sati neprekidne interakcije sa grupom, moji kolege i koleginice su sveži kao rosa i orni za novi krug ćaskanja.

Kada je konobar doneo supe i svima servirao duboke tanjire sa plutajućim komadima nečega, ispred mene je spustio visoku čašu sa zelenom tečnošću i kapućino penom. Elegantan prizor moje krem supe od graška je izazvao opšte oduševljenje za stolom i obojio trenutak značajem, pa sam je brže-bolje fotografisala za spomen budućim pokolenjima.

Najsvetlija tačka putovanja! (povoljno ustupam original zainteresovanim muzejima)

Dok mene muči nedoumica gastro-bontona da li supu treba da popijem ili zahvatim kašikom, za stolom se pokreće strastvena rasprava o vlaknima graška. Zahvaljujući njoj dobijam desetak minuta slobode, čime kapućino od graška izbija na vrh moje liste omiljenih amsterdamskih atrakcija. Predah koristim za posmatranje stambenih splavova bez zavesa na prozorima i gvirkanje u njihovu unutrašnjost i uživanje u fasadama ljupkim kao liciderska srca. Ostatak večeri saosećajno klimam glavom na besedu o niskoj kupovnoj moći u Mađarskoj i slušam ushićenu odu novom sistemu višejezičkih deklaracija koji je kompanija upravo implementirala.

Ako ne možete da dođete sebi od uzbuđenja od toga šta mi se sve izdešavalo u Amsterdamu, potpuno vas razumem.  Zamislite tek težinu mog zadatka – osim što je trebalo sabiti toliku akciju u ovako kratak tekst, trebalo je odbaciti brojne zanimljivosti i uzbudljiva dešavanja, od kojih bi vam srce garantovano zalupalo brže.

Kao na primer provokativan izveštaj o vrstama pahuljica u hotelskom doručku.

Ili napet ekspoze o 3 tipa korporativnih Power point prezentacija.

Ili kako sam zbog ovog putovanja po povratku u firmu izgubila naklonost nekoliko kolega, čijem sam nepcu nehotično priredila gadan šok. Dobronamerno sam ih počastila holandskim liquerice bombonicama kupljenim na aerodromu u Amsterdamu, za koje se međutim ispostavilo da imaju ukus automobilskih guma pomešanih sa slanom morskom vodom i dodatkom arome od ekstrakta veoma prljavih čarapa.

A pre nego što sam to shvatila, uradila sam i ono najgore – bombonama ogavnog ukusa sam počastila i mog šefa.

*
*     *

„Autsajderski vodič kroz Amsterdam” je objavljen i na sajtu regionalne zajednice ljubitelja putovanja, Klub putnika.

 Još satiričnih priča:
Novogodišnje rezolucije
Korporativni vagabundi
Zabranjeno pušenje