Moja generacija ne pripada digitalnim urođenicima. Rođeni sedamdesetih, mi smo deca asfalta, grubih fizičkih igara i ranih šljivciga. Urođenici starog analognog sveta, ili digitalni imigranti, prve note čuli smo sa gramofona, prve pokretne slike videli smo na crno belom televizoru. Komunicirali smo kao deca dovikujući se preko prozora i ulica, i preko masivnih fiksnih telefona.

Dok smo mi rasli i tražili naše mesto u svetu, jedan novi svet se rađao. Svet izgrađen od piskela i i bajtova, kodova i algoritama, nula i jedinica. Svet nezavistan od geografskih lokacija, fizičkog prisustva, od same materije. Rastao je i širio se sve dok nije umrežio i upio ceo globus, sve dok nije promenio način na koji živimo, radimo i komuniciramo.

Mene je digitalna revolucija zatekla na ostrvu sunca. Zainteresovana samo za sada i ovde, nije me zanimala digitalna budućnost u nastanku. Tek povratkom u urbani život poželela sam da joj se priključim. Ali bila sam zaglavljena u starom analognom svetu, sporom i teškom, koji mi je blokirao prolaz opirući se promeni.

Dok sam se ja bavila fizičkim proizvodima koji su se merili kilogramima i koji su se pakovali na palete i distribuirali kamionima preko stotina i hiljada kilometara udaljenosti, nastajala je nova vrsta nefizičkih proizvoda. Nematerijalnih proizvoda merenih bajtovima i isporučivanih kablovima, koji sa jednog kraja sveta stižu na drugi za svega nekoliko trenutaka.

Tek dosta fizičkih proizvoda, paleta i carinskih zavrzlama kasnije, započela je moja digitalna transformacija. Prelaz je bio buran, stresan i intenzivan, ali i izazovan i uzbudljiv.

Nema više navlačenja sa vozačima, špediterima i carinicima, nema više oštećenih prizvoda i ljutih kupaca što im roba kasni zbog analiza. Digitalni magacini se nikada ne prazne, ne moraju se dopunjavati robom i svemoćna carinska birokratija im ne može ništa. Čista magija.

Moje nove stalne saradnike nisam nikada videla uživo. Komuniciramo svakodnevno preko razdaljine od petnaest hiljada kilometara i osmosatne vremenske razlike. Radimo timski na projektima i razmenjujemo ideje bez da smo nekada seli za isti sto. Sarađujemo besprekorno bez da smo se ikada rukovali ili popili kafu zajedno.

Radim sa proizvodima koji se za svega nekoliko sekundi mogu isporučiti u Litvaniju, Vijetnam ili Katar. Proizvodi za čiji prenos se ne koristi nafta i čija isporuka ne zagađuje atmosferu, za koje se ne koristi papirna, plastična ili bilo kakva materijalna ambalaža. Proizvodi čiji se ostaci ne bacaju u smeće ili na travnjak – jer ostataka ni nemaju.

Stvarnost se transformiše i evoluira. Nove tehnologije je razvlače i prepliću, šire i menjaju. Virtuelna stvarnost, augumentovana stvarnost, miksovana stvarnost. Veštačka inteligencija, mašine koje uče i holografski princip po kome je univerzum u kome živimo ogromni hologram.

Digitalna revolucija je promenila način na koji se stvari rade, ideje šire i proizvodi prodaju.

Ali još važnije, promenila je našu percepciju. Granica između materijalnog i nematerijalnog je sve manje kruta. Isto kao i granica između digitalnog i analognog, opipljivog i neopipljivog.

Distribucija budućnosti u digitalnim naseobinama je već uveliko počela.

U kakvom će pakovanju doći možemo samo da zamišljamo.