June 30, 2018

Kada progledaš

Vidiš psa koji neutešno laje jer je žedan, gladan i sam na terasi.

Vidiš pregaženu mačku i automobil koji nastavlja dalje.

Vidiš bezdomnog čoveka zgrčenog na mermernom pločniku ispred pozlaćenog izloga.

Vidiš kako ljudi skreću pogled, okreću glavu, gaze dalje. Nedodirljivo, samoživo, odsečeno.

Vidiš da živiš u svetu koji rastura krhko, zlostavlja slabo, grabi što više može za sebe, samo za sebe.

Vidiš stvarnost onakvu kakva jeste: mesožderska, violentna, besmislena. Beznadna.

I ispod moždane kore osetiš tektonski potres.

I čuješ pucanje balona koji te je štitio lažući te, pričajući ti priče.

Balon puca, i ostaješ izložena na polarnoj oluji koja donosi razaranje i potop.

I vidiš sve ono što nisi želela da vidiš. Sve ono potisnuto, iskrivljeno, deformisano, nasilno. Oko sebe. U sebi.

I lomiš se.

Postaješ tlo na kome uspeva samo jedna biljka. Bol.

Upijaš svu bol ovoga sveta. Doživljavaš svaku nepravdu ikada nanesenu. Postaješ napušteno dete, mučena životinja, žrtva nasilja.

I spuštaš se svih sedam krugova do tamnog jezgra.

I skupljaš se i parališeš. I raspadaš i raščlanjuješ.

I misliš da je to to. Da se više nećeš vratiti, da će te tama pojesti. Isto onako kako si se plašila kada si bila mala.

I ostaješ sama u mraku. Dugo.

Jednako, a možda i više nego vratiti se, teško je naći razlog da se vratiš.

Razlog da ponovo pripadaš iščašenom svetu u kome jedni gladuju a drugi bacaju, u kome jedni imaju tako malo a drugi toliko puno. U kome ljudska rasa zlotstavlja sve ostale oblike postojanja – jer joj se može. I ostavlja taloge bola koji neće moći da se isperu generacijama.

U kome većina živi na površini postojanja, obuzeta posedovanjem i konzumiranjem.

Teško je sagledati stvarnost u punoj sirovosti, a opet joj se radovati. Moći je nekada gledati očima deteta, osetiti njenu misteriju, verovati da će postati bolja.

Primetiti i onu njenu nežniju stranu. Iz koje dolazi nada, i radost, i saosećanje. U kojoj se krhko čuva, slabo pazi, tiho i fino neguje.

Koliko i ona druga, i ta strana je stvarna, deo je realnosti. Kada progledaš, a uspeš da pređeš na tu stranu, ojačavaš sve ono što ona predstavlja.

Vidiš i osetiš život u svoj njegovoj nesavršenosti. I prihvatiš ga takvog.

I nastavljaš dalje budnija, svesnija, dublja, življa.

Kada progledaš.

Ilustracija: Judith Clay, Thea’s Tree

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Category

Nemiri

Tags

, , , , , ,