Konzumeristički voajerizam superbogatih
Plavokosa žena puteraste kože i kristalnog osmeha koketno poručuje sa TV ekrana pošte u Nušićevoj: „želim da budem velika zvezda“. Za to vreme, sitna starica u skupljenom kaputu dolazi na red, koju čujem kako potražuje od šalterske radnice „svih devetnaest hiljada”. Dok starica čeka isplatu, na ekranu se smenjuju kadrovi plavokose u glamuroznim pozama – kako sa rimskim hramom u pozadini i u imperatorskoj odori jaše crnog konja; zatim kako u pozlaćenom enterijeru stoji pored partnera i zajedno poziraju pored klavira u grimiznoj odeći; a sa bakarnog postolja na klaviru, uzleće soko.
Surealna TV scena je reklamni spot za rijaliti program Upoznajte Ruse. U njemu se ruski multimilioneri razmeću sposobnošću rasipanja ogromnih količina novca na pompezno kočoperenje, konkurišući za prvo mesto na globalnom vašaru taštine.
Dok smo bili deca, pitanja koja su nas noću držala budnima a danju terala na sanjarenje su bila „zašto?“ i „kako?“. Kada smo stigli u svet odraslih, preovladala su neka druga pitanja, od kojih je jedno uspostavilo trajnu dominaciju nad našim životima; najvažnije pitanje postalo je „koliko?“
Na životnom putu, različiti ljudi usmeravaju svoje snage u različitim pravcima. Neki žele obezbeđenu egzistenciju i predvidivu budućnost, neki imaju potrebu da stvaraju i svojim delima ostave trag u svetu; jedni su zaokupljeni međuljudskim odnosima, drugi žele da promene svet, treći da ga proputuju. A neki, svim svojim bićem teže sticanju i gomilanju imetka. Kod njih, želju za otkrivanjem sveta je zamenila želja za njegovim posedovanjem.
Cena koja se za život posvećen zgrtanju plaća – pošto nije izražena u dolarima, evrima ili rubljama – ih ne zanima previše.
Bogatstvo najčešće deluje na ljudsku psihu kao što toplota deluje na mlečne proizvode – stvara uslove za razvoj klica koje u kratkom roku dovode do kvarenja. A nakon klica, dolazi buđ. Ne možemo se svi naći u koži i glavi velikog mogula, ali svi znamo kako izgleda i miriše sir ostavljen neko vreme van frižidera.
Kako se raskoš uvećava i oreol nedodirljivosti raste, uvećava se i zid koji razdvaja imućnike od ostalih ljudi. Saosećajnost i empatija postaju neprimetne pod blještavom aurom superiornosti i silovitom ekspanzijom superega.
Ove zaključke koje zdrav razum sam izvodi su potvrdila i istraživanja. Život u kristalnom zvonu privilegovanog okruženja zatire osećaj elementarne ljudske povezanosti sa svima onima koji se nalaze sa spoljašnje strane Diorovog izloga.
Obične ljude sveta – uprkos brojnim podeljenostima – mnogo više toga spaja nego što razdvaja. Dok životi bogatih i moćnih Rusa, Amerikanca ili Srba imaju mnogo više zajedničkog između sebe, nego što imaju sa životima običnog stanovništva svojih naroda.
Naravno, postoje i svetli primeri humanih i širokogrudih bogatih ljudi, koji nesebično daju menjajući tuđe živote na bolje. Kada bi ih samo bilo malo više.
Podela čovečanstva koja danas ima najviše uticaja na život ljudi je ona na bogate i na nebogate; na one koji imaju moć, i na one koji je nemaju. Sve ostale podele su od sekundarnog značaja za stvarni život, a od prvorazrednog za održavanje postojećeg stanja nejednakosti.
Posmatram staricu kako se lagano udaljava od poštanskog šaltera čvrsto stežući torbu sa novcem – sumom od koje verovatno treba da preživi ceo mesec.
Suma koju će glamurozni par rijaliti programa Upoznajte Ruse utrošiti na jednu – uz doručak polupopijenu – bocu obične vode od 0,75 ml.
Merna jedinica života koju smo prihvatili – novac – na jednoj strani biva primana na infuziju, a na drugoj buja i teče u edenskim vodopadima koji bi mogli napojiti hiljade i milione, a u kojima se baškari nekoliko odabranih.
Živimo u najbogatijem i najnaprednijem dobu celokupne istorije čovečanstva, u kojem po prvi put ikada postoje sredstva i realne mogućnosti da se lociraju i isprave nejednakosti u svetu.
Umesto toga, sredstva kojima bi se mogao graditi bolji svet se rasipaju na hirove samoljublja privilegovane manjine i njen konzumeristički voajerizam.
Ono što današnjici, po mom mišljenju, najviše fali, nije više novca, primena nanotehnologije ili povratak tradiciji – već povratak razuma.
* * *
Verujem da se vecina nas moze u potpunosti sloziti sa napisanim u tekstu. A opet, mozda je to nacin da se mi „obicni” tesimo kako i nije sve u novcu, „kiselo grozdje” i tome slicno 🙂
U svakom slucaju, tema o kojoj se treba razmisljati i pricati/pisati.
Možda ova metafora malo pojasni poentu koja nije u tešenju: ako si ubrao 50 kg grožđa iz svog vinograda, čak i nakon najobilnijeg čašćenja čitave tvoje porodice i prijatelja, ostaće ti prilična količina nepojedenog grožđa. Da bi uopšte uzgajio to grožđe, oslanjaš se na sistem u kome živiš i čiji si još jedan deo. Koristiš delove sistema kao što su zemlja na kojoj uzgajaš, voda kojom zalivaš, berače grožđa, itd.
I što se tvoj čokot povećava, crpiš sve više sredstava iz okruženja, čija se količina recipročno umanjuje u drugim delovima sistema. To dovodi do neravnoteže koja se može povratiti jedino ako prestaneš da bacaš beračima, nosačima, stanovnicima okolnih mesta čiju vodu koristiš za navodnjavanje, itd. samo košpice, već da podeliš bar jedan deo grožđa sa njima. Jer, da njih nije, ne bi bilo ni grožđa.
U nekoliko navrata proteklih dana vracao sam se ovom tekstu. Svaki put me je na drugačiji način podsticao na razmišljanje. Naizgled, priča je obična, svakodnevna. Ali, samo neki imaju moć i želju da to zabeleže i podele sa drugima.
Bilo bi zanimljivo, kada bi bilo moguće, prodreti u svest ljudi dok bilo gde u Bg posmatraju slične slike, a ima ih napretek. Šta se dešava sa skrivenim emocijama, koje se ne vide na ukočenim licima dok čekamo. Kako ih pokrenuti?
Tekstovi kao što je Anin podstiču na to. Nastavi da beležiš, da nam otkrivaš stvari koje su nam poznate.
Da, bilo bi zanimljivo, jer svesno ili nesvesno uvek emotivno odgovaramo na stimulanse sveta oko nas. Verujem da se to nešto krije iza naslaga rezigniranosti i oguglalosti, kao i straha od promena i izlaska iz predvidivog, a koje kada se uklone sa njima padaju i barijere odvojenosti.
…prisutan je taj razum. Nema Treceg svetskog rata!