„Glava ti je u oblacima, Ana.“, govorili su mi. I bili su u pravu.

Koreni me nikada nisu privlačili. Isuviše zemljani, uobličeni, konačni i obični, nisu me uzbuđivali. Dok oblaci… Promenljivi, daleki, puni mogućnosti; oblaci su bili moja kuća. Sa korenima nisam osećala nikakavu povezanost, ali u oblacima sam pripadala.

Oblaci su mesto u kome je ishod samo jedna od nebrojenih mogućnosti, u kome se sve menja iz trenutka u trenutak. U oblacima, sve teče.

Koreni su mesto u kome je sve poznato i predodređeno, od početka do ishoda, od rođenja do smrti. U korenima, sve miruje.

Koreni predodređuju. Oblaci oslobađaju.

Koreni su staro i poznato. Oblaci su novo i nepoznato.

Analitičar moje duše (psihoanaliza, na grčkom ’ψυχανάλυση’, znači analiza duše) mi je rekao da se bojim da pustim korene. Možda je u pravu. Možda mi je lakše da idem dalje nego da se vraćam. Možda mi teško pada da mirujem, a lako da da tečem.

Neki ljudi teže korenima, neki oblacima.

Sve mi se više mi čini da, oni koji kao ja koji hodaju samo po oblacima trebaju malo više korena; dok oni koji žive samo u korenima, trebaju malo više oblaka.

Vrh planine je mesto na kome su koreni i oblaci blizu.

Možda penjući se na vrhove se lakše spuštam na zemlju.

Možda na jednom vrhu pustim koren.