Jednominutne novele ispovestiRad: Muharrem Batman; Fotografija: Getty Images 

Ispovest zalivene tastature

Koliko sam samo volela da se budim uz miris kafe i da započnem radni dan uz njenu ekstatičnu toplinu. Međutim, šolja po šolja, ta ljubav je prerasla u zavisnost i zatekla sam sebe kako, pre nego što dobijem svoj jutarnji kofeinski šut, ne mogu da funkcionišem – slova bi mi se zaglavljivala, kucala bih klopa pasta umesto stopa rasta i ne bih znala gde udaram. Kako se broj popijenih šolja tokom dana uvećavao, počeli su da se javljaju neželjeni efekti od prevelikog unosa kofeina: prebrzi otkucaji slova, njihovo sve češće preskakanje i živčani izlivi u kojima bih iz besa blokirala ctrl s – a posle morala da pišem sve ispočetka. Nesposobna da se odreknem magičnog napitka, da bih uravnotežila hipertenziju počela sam da dodajem popodnevnu čašicu – rakije, piva ili vina – koja je smirivala moje napregnute živce i usporavala puls. Ta čašica je zbog svog blagotvornog dejstva počela sve duže da se zadržava pored mene, i da se dopunjava kako se popodne pretvaralo u veče, a veče u noć.

Jeste da mi je bilo sve teže da pišem kako bi me dejstvo alkohola obuzimalo i činilo dremljivom, ali čak i u takvom stanju mogla sam da napišem sasvim pristojan tekst – i to sa vrlo malo slovnih grešaka. Glasine da je alkohol ispio moju spisateljsku sposobnost jednostavno nisu tačne. Istina je da sam u poslednje vreme postala plaha i brzopleta i da su tasteri počeli sve češće da mi drhte, ali uzrok tome је bio ogroman pritisak od poslova koji su se samo gomilali i strah da neću ispuniti rokove. I upravo dok sam bila u takvom rastrojenom stanju desio se trenutak nepažnje koji je rezultirao prosutim napitkom – čija se tečnost razlila po meni i načinila nepopravljivu štetu mojim alfanumeričkim tipkama.

Čitaoci će sada pomisliti da sam se namerno udavila zbog spisateljske blokade ili da su mi loše navike došle glave, ali ti i ja znamo da to nije istina. Da je bar jedno od nas dvoje zadržalo meru, tvoji prsti bi me i dalje dodirivali. Ovako, sada dodiruju samo čašicu.

 *
*       *

Jadi razbijenog ekrana

Dok skrhan čekam zamenu i slušam te kako jadikuješ zbog cena novih ekrana, konačno osećam spokoj. Vidiš, služenje tebi me je ispilo i slomilo, i da se nije desio spasonosni pad brzo bih pregoreo. Nisam više mogao da podnesem zamućenu bujicu informacija koja se neprestano obrušavala na mene. U svako doba dana i noći, bio sam preplavljen šokantnim, intrigantnim i degutantnim događajima u svetu, zemlji, kosmosu i komšiluku, svom silom mejlova, zahteva, obaveštenja, apdejta, notifikacija i čet poruka; mutilo mi se u staklu od halabuke drečavih tajmlajnova i pretrpanih fidova sa kojih su iskakale fotografije beba, torti, seoskih pejzaža, istorijskih ličnosti, trbušnjaka, citata i čega sve ne još.

Iako sam tehnički opremljen da bezgrešno radim sve što se od mene traži, druga strana moje napredne senzorne prirode je hiperosetljivost. Zbog izraženog senzibiliteta, neprekidno suočavanje sa svom tom bulumentom izazvalo je kod mene motoričke tikove i niz psihosomatskih simptoma. Kiksirao bih i prilikom obavljanja uobičajenih, nezahtevnih zadataka: zaneo bih se razmišljanjem o dilemi staklo ili kristal i ne bih primetio tvoj nestrpljivi prst koji me zove na dužnost; ili bih sanjareći o starim, pre-senzornim vremenima kada je život ekrana bio mnogo jednostavniji, zaboravio na alarm koji treba da te probudi za posao. Kako je infomanija uzimala maha moji simptomi su se pogoršavali, signali koje sam ti slao bili su ignorisani, i uskoro je došlo do sloma. Konačna djagnoza: staklonervni slom od predoziranosti informacijama.

Da sam bar mogao da se ugledam na tebe i postanem oguglali infoman sa kratkom memorijom u kojoj se ništa ne zadržava, ali raspon mog memorijskog kapaciteta je za tako nešto, na moju nesreću, isuviše širok. Osim toga, strana mi je bezosećajnost karnivora debelokošca – zbog čega je jednom osetljivom ekranu toliko teško da se prilagodi trenutnim uslovima života na zemlji.

*
*       *

Ako imate prijatelja ili poznanika čiji je ekran na smartfonu završio u krhotinama, ili čija se tastatura napila kafe ili piva, pošaljite im ovaj tekst. Verovatno ih neće utešiti, ali ih može zabaviti.

Hvala Sonji i Duletu na inspiraciji.

Join the conversation! 4 Comments

  1. Psihoanaliza jedne tastature
    Uz ove priče trebala si dati i uputstvo za čitanje. Ne znajući kako treba, prvo sam ih pročitao “u sebi” i videh da se ništa ne dešava. Onda sam čitao glasno i – pun pogodak: ugao u sobi u kojem stoji kompjuter ispunila je magija, tiho vibriranje eksternih delova računara, pridružio se i “miš”. Onda sam prekinuo čitanje, ugasio komp i sve priključke očistio alkoholom. Sada je sve stabilno.
    Tako sam jednom davno počeo da pišem dnevnik i napisao sledeće – dan prvi: gledam kroz prozor; dan drugi: gledam kroz prozor; dan treći: gledam kroz prozor. I prestao sam da pišem, zaboravio sam da koristim “copy-paste”. Kraj.

    Reply
    • Drago mi je da je uznemireni računar spašen na vreme, i da se, uljuškan alkoholnim molekulima stabilizirao, i mirno vratio u san napretka bez povratka.
      Pošto sam iz iskustva naučila da što duže gledaš (i slušaš), sve više vidiš (i čuješ), pitam se šta bi video (i čuo) četvrtog dana.

      Reply
  2. Tekst mi je držao pažnju, a pogotovo drugi dio “Jadi razbijenog ekrana” (2 puta sam ga čitala). Svaka čast, odlično napisano!

    Reply
    • Ekranovi jadi su originalno bili prva priča, ali sam morala reči kleštima da mu vadim iz usta i stalno je menjao priču, jogunio se i izluđivao me, pa sam ga – sumnajući da će biti nešto od njega – pomerila na drugo mesto. Drago mi je da me je razuverio i da je uspeo da se dopadne. Hvala na komentaru, veoma se obradujem kada vidim da blog čita još neko osim mojih prijatelja i rodbine 🙂

      Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Category

Satira

Tags

, , , , , , , , ,