Ulica Ermu u periodu odvijanja demonstracija u Atini decembra 2008.

Dobro poznata slika – razjarena mladež na ulicama, opipljivi idealizam u vazduhu, ponosno podignute glave sa pogledima koji sevaju na postojeći poredak stvari i ne žele mu ništa dobro.

Neki misle da se sva ta energija pokrenuta protekle zime raspršila i istopila od vreline letnjeg sunca. Ali ona se samo primirila. Znam to jer sam je već jednom videla. Osetila. Doživela.

I evo je opet preda mnom, posle toliko godina – stihijska, neukrotiva, ojačana.

Sredina devedesetih, Kolarčeva ulica, beogradska zima koja uz pratnju košave ledi sve do srca. Hladni asfalt je do poslednjeg atoma ispunjen telima koja stoje, cupkaju, pevaju, viču. Na nekih petsto metara udaljenosti – policijski kordoni. Čekaju.

Kroz masu se šire prkosni uzvici i sijaju upaljene vatre, crveni nosevi i širom otvorene oči. Svi smo tu zbog jednog razloga. Svi smo tu sa istim ciljem. Svi smo tu jer tražimo šansu.

Šansu za nas, za one koji dolaze posle nas i za one koji su došli pre nas – bar za neke od njih. Na svom mladalačkom idealizmu ćemo izneti promenu, prkoseći pendrecima, nadmoći, sistemu.  Šta su smrznuti nosevi i poneki udarac u zamenu za rušenje šizofrene diktature mržnje, buđenje iz masovne hipnoze, učestvovanje u stvaranju nove budućnosti za našu zemlju.

Božić 2008. Atina,  ulica Ermu. Gomile mladih ljudi u njoj. Uzvici, parole i isti onaj sjaj u očima. Dele se leci na kojima piše: „Ove godine nemamo Božić.“

Ali ja sam ovaj put samo posmatrač. Dok ih sa rastojanja gledam, nešto se budi u meni.

Između dva događaja sam postala individualni idealista i društveni skeptik koji u svom mikro svetu i dalje ne veruje sistemu i gaji ideje o društvu potpuno drugačijem od današnjeg. Naizgled igram po njihovim pravilima, radim preko 50 sati nedeljno i uredno plaćam poreze. Trošim sve više na potrebe koje stalno rastu, zadužujem se preko svojih mogućnosti  da bih punila svoje ormare, kuću i život nebrojenim stvarima. Reklo bi se da sam od „Homo revolucionist“ sa  ostatkom svoje generacije entropirala u „Homo-economicus“.

Ali duboko u stomaku i dalje im ne verujem, negde u meni još uvek podrhtava prkos, a nemir u trenutcima kao što je ovaj – urliče.

U ranim dvadesetim prošla sam kroz niz raznoraznih faza, kada je moj duh – prkoseći dotadašnjem stanju stvari – spoznao da mogu imati sve ono čega me je odrastanje u kraljevstvu tame lišilo, samo ako se dovoljno potrudim. Tada se formirala moja nova životna filozofija: „Izbori se za sebe jer se drugi neće boriti za tebe, stvori svoj svet lepši, bolji i ispravniji od onog koji te okružuje i nikada ne veruj sistemu i ljudima koji ga predstavljaju.“

Tokom godina, mediteransko sunce je isparilo toksine koji su se nagomilali životom u Beogradu devedesetih, meltemi je odneo teret sa duše nanesen nemilosrdnom košavom, Egejsko more je ispunilo rupe koje je beogradski asfalt napravio.

Ali ne postoji stihija koja bi umanjila veličinu male Kolarčeve ulice i svega što se tada u njoj dešavalo.

Naš otpor tada nisu mogli slomiti pendreci, pretnje ili strah. Ali, oni su se opametili. Više ne prete, već podmićuju. Dobri poslovi, prosfesionalni napredak, finansijska stabilnost, krediti, putovanja… Nude nam uzdizanje ega i miris moći.

A traže tako malo u zamenu.

Naše snove.

Naše vrednosti.

Naš idealizam.

Na nama je koju pilulu ćemo da odaberemo.

  * * *

Članak je u izmenjenom formatu prvobitno objavljen u Politikinom online izdanju od 05.07.2009. u rubrici „Moj život u inostranstvu”.