Dok vodim Skajp razgovor sa predstavnicima istaknutog američkog univerziteta, ispod stola, i izvan domašaja kamere, frenetično drmusam desnu nogu u pokušaju da izbegnem zube poludelog psa koji mi nasrće na papuču.

Nio inače ima razumevanja za moj posao, ali ovaj poziv se otegao. Vreme za šetnju je došlo i prošlo – što je iz ugla svakog dostojanstvenog psa nedopustivo. A pošto sam izignorisala bockanje njuškom, guranje šapom i liskanje, Niovom strpljenju je došao kraj. I tako je krenuo da kidiše na moju desnu papuču. A ja sam se upinjala da održim bezizražajno lice pred kamerom, dok su mi njegovi zubi glođali desni nožni palac. Pitajući se da li je ostvarivanje moj dugo sanjanog sna – rada od kuće – bila velika greška.

Moj profesionalni zaokret i novi početak u vodama digitalnog marketinga doneo je i promenu koju sam dugo želela – mogućnost da radim od kuće. Željno sam prigrlila datu šansu, srećna što sam se oslobodila stega košuljica, sakoića i usiljenih osmeha po hodnicima. Ali otkrila sam da posao od kuće, osim brojnih prednosti, nosi izazove koje nisam predvidela.

Kao što to obično biva sa stvarnošću, malo je drugačija od fantazija. Radeći od kuće nešto više od godinu dana, stekla sam realnu sliku o dobrim i lošim stranama rada od kuće. Ovo je moj pogled na njih, proizašao iz petnaestomesečnog iskustva.

Na posao u pidžami

Jedan od velikih izazova ponedeljkom ujutru, posebno nakon živahnog vikenda, je uljuditi se za kancelariju. U kancelariji se morate pojaviti opeglani i ulickani sa urednom frizurom, bez tragova maskare na obrazima i nuspojava hengovera. Kada radite od kuće, ne morate da brinete o tim stvarima. Možete pisati smrtno ozbiljne mejlove dok krmeljavi svakih petnaest minuta trčite u kupatilo na još jednu turu povraćanja od sinoćne reke vina.

Dok neko može imati problem da se prebaci u poslovni mod bez košulje, ozbiljnih cipela ili šminke, za mene je ležernost u oblačenju jedna od najvećih prednosti. Moja produktivnost nije bila ometena izlizanim trenerkama, različitim čarapama i udobnim kućnim papučama. Mislim da je čak i bila i poboljšana, pogotovo u kreativnim zadacima. Zamislite kako bi kolege reagovale da se u kancelariji ispružite na pod jer osećate da vam bolje ideje dolaze dok ležite, ili da pojačate muziku i krenete zatvorenih očuju da lelujate rukama i nogama, u potrazi za inspiracijom.

Dar vremena

Vreme je jedan od najvrednijih ljudskih resursa. Ako vam, u proseku, treba 45 minuta da dođete do posla, to znači da svaki dan trošite na transport 90 minuta. Nedeljno to je 7,5 sati, mesečno 30, a godišnje 360 sati! 15 dana vašeg života izgubljeno svake godine, iscurelo u besvesnoj crvotočini borbe sa saobraćajem i neurotičarima iza volana, po ulicama i u prevozu.

Kada radite od kuće, u dobitku ste 15 dana godišnje! To je još jedan – rascepkan na sitne jedinice ali kvantitativno pun godišnji odmor, šansa da provedete te sate i dane radeći šta god želite – bila to jutarnja/popodnevna gimnastika, duže spavanje ili porodični dourčak. Nema borbe i nervoze zbog gužve, nervoznih vozača, traženja parkinga ili gaženja gomile u autobusu ili metrou, svakog jutra i svakog popodneva. Vaša saobraćajna ruta je odlazak iz kreveta u kupatilo, iz kupatila u kuhinju, i iz kuhinje u kancelariju. Odsustvo svakodnevnog sudara sa frenetičnim svetom jutarnjeg špica pozitivno utiče na duhovni mir, smanjuje nivo stresa i stimuliše kreativnost. Za mene, mogućnost da počnem dan smireno i u dobroj energiji je super stimulans za produktivnost i kreativnost.

Osećaj izolovanosti

Izolovanost je za mene bila najveća mana rada od kuće. Radila sam u timu raštrkanom po raznim zemljama i gradovima. Koristili smo brojne aplikacije i alatke za komunikaciju i timski rad, ali one nisu mogle da nadokade odsustvo fizičke blizine i razmene energije.

Nakon dužih perioda rada u samoći, postaje teže održati povezanost sa timom. Imala sam periode u kojima sam intenzivno pisala puno radno vreme jureći rok, i nisam puno komunicirala sa spoljašnjim svetom. U takvoj situaciji, slučajni susret sa kolegom vam može promeniti energiju, smanjiti osećaj izolovanosti ili razrešiti nedoumicu. Postavljanje duhovitih GIFova na Slacku je zabavno, ali ne nadoknađuje razmenu energije koja proizilazi iz fizičke blizine. To što nisam imala moj tim u blizini je za mene bio jedan od najvećih izazova rada od kuće.

Posao i domaćinstvo

Odsustvo kancelarijskog zujanja, brujanja i čestih prekida olakšava koncentraciju i neometan tok rada. Na drugoj strani je mogućnost da vaši ukućani jednostavno neće gledati na vaš rad od kuće kao ’pravi posao’. Prekidaće vam tok misli i ometati koncentraciju, ne videći problem u tome što vas prekidaju na svakih pola sata da vas pitaju gde je otvarač za konzerve, da li je stigao račun za struju ili da li ste kupili čačkalice, dok vam rok dahće za vratom a vi još niste započeli posao.

Takođe, dok radite u udobnosti sopstvenog doma možete se naći u iskušenju da na brzinu skuvate nešto u radno vreme. Ali u slučaju da vas nenadano pozove šef ili klijent, završićete sa ugljenisanim prebrancem ili makaronama raskuvanim kao pire.

Dok sam svakog dana išla u firmu i proklinjala uštirkani dress code i korporativne formalnosti, rad od kuće mi je delovao kao raj. Mislila sam da bih bila najsrećnija radeći iz sopstvenog prostora, u sopstvenoj režiji i po mojim pravilima.

Dobivši to što sam tražila, spoznala sam da nije rad od kuće nije ono što mi je falilo. Ono što je meni nedostajalo bila je saradnja sa slobodnoumim profesionalcima i kreativcima, koji nemaju potrebu da se kriju iza korporativnih formalnosti i kravata. Ono što sam želela bio je nekonvencionalan kolektiv koji ne mari za formu, u kome patike i iscepan džins u kancelariji nisu jeres. Na moju sreću, polako otkrivam da takva mesta postoje.

Ali čak i najnaprednije kompanije teško mogu ponuditi toliku fleksibilnost kao full-time rad od kuće. U zajedničkom prostoru kompromisi su neophodni. Radni prostor ispunjen krevetima iz kojih rade čupavi i razgaćeni zaposleni ni meni ne deluje naročito privlačno.

Na kraju, zaključujem da je zlatni presek u balansu – radna baza u kancelariji slobodnog tipa, uz mogućnost da se – kada to posao dopušta, radi od kuće. Za mene je ovo idealan scenario koji odgovara mom senzibilitetu i radnom stilu. Ali drugačiji tipovi ličnosti imaju drugačije potrebe, tako da svako na kraju treba da odabere ono što joj/mu najviše odgovara. I mislim da bi trebalo da ima šansu za to.

Način na koji radimo i na koji tržište rada funkcioniše se menja. Samo što tradicionalno orijentisane kompanije kasne da uhvate korak. Konvencionalna postavka radnog okruženja u kome su zaposleni strogo ograničeni vremenski i prostorno je prevaziđena. Danas profesionalci žele od svog posla više fleksibilnosti, slobode u izražavanju i ispunjenosti. Kompanije koje im to pružaju su one koje će napredovati.

Na kraju dana, pitanje za kompanije je šta je važnije – formalnosti ili rezultati?

Vladavina uštirkanih formalista se zavšava.

Polako bivaju zbrisani pod nasrtom armije kompetentnih pidžama-radnika.

Slika: If Apples Had Teeth by Shirley Glaser, Muriel Bedrick