Sedim za stolom sa slušalicama koje blokiraju zvuke spoljašnjeg sveta i prebiram po gomili izmešanog zrnevlja pirinča i sočiva. Ne mogu da se odlučim da li je to što radim besplodno gubljenje vremena, ili napredna duhovna vežba.

Razdvajanje ne ide lako – sa sočivom se još nekako i snalazim, ali pirinač mi se lepi za prste i neposlušno klizi po stolu. Tek sada shvatam da zadatak za koji sam se olako uhvatila nije nimalo lak; zadatak razdvajanja i brojanja zrnevlja pirinča i sočiva, koje pomešano u ogromnoj hrpi leži preda mnom.

Puka radoznalost privukla me je postavci Marine Abramović u Atini AS ONE, ali doživljaj koji mi je pružila privukao me je da joj se vratim tri puta. U svetu serijskih distrakcija i usavršenih načina bekstva od sebe, pozvani smo da odložimo pametne telefone, satove i skeptičnost, usporimo korak i obratimo pažnju na čula i unutrašnji život.

Pozvani smo da uradimo nešto što već dugo nismo: da osetimo trenutak i doživimo sadašnjost.

Nestrpljiva da se priključim na energetsko polje koje sam u prvoj kratkoj poseti osetila, došla sam sa ambicioznim planom: kontempliraću prvo malo, onda ću izbrojati na brzinu ta zrnca, posle čega ću raditi vežbu gledanja u oči sa nepoznatim osobama i malo meditirati, da bih nakon toga posetila grupne performanse u drugom delu postavke. I vratiću se kući do tri.

Ali evo me kako ukočenih leđa i puna sumnji, već ko zna koliko dugo sedim za jednim stolom. Znojavim dlanovima brojim lepljiva zrnca, boreći se sa sobom u unutrašnjem monologu. Zbog odsustva zvučnih i drugih distrakcija, po prvi put ikada čujem ga od reči do reči.

Ova riža se baš teško broji.

Ova gomila se nimalo ne smanjuje.

Ovo je nemoguće uraditi!

Gubim ovde vreme a čeka me toliko posla, bolje da sam ostala da radim. Kakva je ovo glupost?!

Ko zna koliko je već vremena prošlo a hrpa se uopšte nije smanjila. Koja je poenta ovoga?!?!

Svi koji sednu odlaze kada shvate da je ovo nemoguć zadatak, pametni ljudi, nisu ludaci kao ja.

Sigurno sedim ovde duže od sat vremena, a mogla sam da živim trenutak, razmenjujem energiju, kontempliram i gledam performanse ali umesto toga ja BROJIM GLUPU RIŽU I SOČIVO!

Boli me vrat, boli me glava, bole me leđa.

Gladna sam, žedna sam, ide mi se u wc.

Muka mi je, loše mi je.

Prokleta riža i sočivo i prokleta Marina Abramović koja se negde sigurno smeje na račun budala koje razbiraju žitarice i mahunarke!

Ne mogu više!

!…
…
..
.

Tišina

Tišina

Tišina

Oko četvrtohiljaditog zrnca pirinča džangrizanje je prestalo i ostali smo samo zrnevlje, trenutak i ja. Neko vreme plutali smo u neodređenom prostoru van pokreta, vremena i govora. Neko vreme nepodeljeno sam postojala. Neko vreme bila sam priključena na tok.

6.169 zrna riže i 1.177 zrna sočiva kasnije: Tihi trijumf

Izlazim ekstatična i iscrpljena kao ratnik posle pobedničke bitke. Vadim telefon iz ormarića i gledam sa nevericom u sat: četiri posle podne. Došla sam u jedanaest.

Time što sam završila vežbu nisam otkrila sebe ili doživela prosvetljenje. Ali sam otkrila nešto važno.

Po prvi put, svesno sam prisustvovala rađanju otpora i posmatrala kako se njegova knjakava klica pretvara u sumnju, ciničnost, poriv za odustajanjem. Zbog prirode zadatka nisam mogla da se borim sa njim – pipavo brojanje zahtevalo je punu koncentrisanost – i upravo to mi je pomoglo da ga čujem.

A ono što sam čula bio je kenjkav glas razmaženog bića koje se iz straha i lenjosti opire promeni, i svim silama se upire da ostane u poznatom i sigurnom. Da ostane tamo  gde ne postoji mogućnost neuspeha jer se nikada ništa novo ne pokušava.

Način da se pobedi otpor nije boriti se sa njim već ignorisati ga – kao što se ignoriše dosadna muva – i gurati dalje.

Jer šta je drugo posvećenost nego odlučno kretanje napred uprkos otporu.

Šta je drugo istrajnost nego ne odustajati uprkos sumnji da ćete napraviti budalu od sebe i propasti.

Šta je drugo snaga nego suočavanje sa bolom.

Dragoceniju lekciju u ovoj fazi života nisam mogla dobiti.

Ako želite da ojačate volju, duh i disciplinu, znate šta treba da uradite.

Fotografija: Segment iz performansa Yote Argyropoulou “One Person at a Time” 
Uslikala: Eirina

Upišite vaš e-mail u polje ispod, i dobijaćete svakog meseca dojavu o najnovijoj priči na blogu Talassi: