songoftwoworlds3 (1)
July 31, 2017

Strah od straha

Kada je oko nas sve nesigurno i neizvesno, kada ne znamo gde idemo, šta radimo i šta nas očekuje. Kada prolazimo kroz krupne promene, kada je budućnost neispisana planovima i očekivanjima, kada ne vidimo dalje od idućeg koraka. Kada se krećemo nepoznatim predelima i po neosvetljenom putu, ne znajući gde će nas odvesti. Tada se plašimo.

Uobičajene brige mutiraju u strahove koji nam mute razum i krive percepciju. Kratak spoj u nervnom sistemu natapa hemiju mozga strahom, hraneći nas najgorim mogućim scenarijima. Obuzima nas iracionalno uvernenje da su nam egzistencija i goli život u opasnosti, iako nisu.

U trenucima stvarne opasnosti, reagujemo na jedan od tri načina: bežimo, borimo se, ili se parališemo. Bežimo kada vidimo da smo slabiji i brži, borimo se kada procenimo da smo jači ili sporiji, a kada nemamo rešenje, nadamo se da nas opasnost neće primetiti i parališemo se. Strah je mehanizam koji je pomogao ljudskoj vrsti da preživi, uvek na oprezu da nam signalizira na opasnost koja dolazi i da nas pokrene na akciju da bismo se zaštitili. Bez njega, ne bismo se održali. Ali šta se dešava kada se mehanizam straha aktivira bez da postoji realna opasnost, kada nas obuzme iracionalno uverenje da nam je život u opasnosti a nije, kada stari, emotivni delovi mozga prekriju logiku i racionalno rasuđivanje?

Znamo kako da se borimo protiv stvarne opasnosti, ali kako se borimo sa umišljenim strahovima, intenzivnim emotivnim reakcijama na iluzorna uverenja?

Moje suočavanje sa strahom bilo je puno krivudanja, izbegavanja i traženja prečica. Naučila sam da krijem strah pod tvrdom maskom neosetljivosti još u delikventom pubertetu, kada sam svakog dana imala ozbiljnih razloga da se plašim. Vožnja ukradenim automobilima, ulične tuče, tetejac i čvake u školskom rancu. U mom tadašnjem okruženju, pokazati strah značilo je pokazati slabost. A slabost je bila nepoželjna, neprihvaćena, ismevana. Zato sam naučila da potisnem strah i stvrdnem se iznutra navlačeći masku neosetljivosti. Zavarala sam i samu sebe i uprkos ekstremno opasnim situacijama, nisam se bojala. Ali nisam osećala ni bilo šta drugo.

Kada sam kasnije u novoj životnoj fazi, kao ilegalna imigrantkinja, bezbrižno zujala po grčkim ostrvima, nastavila sam da koristim isti obrazac nesuočavanja. Ignorisanje opasnosti i pravljenje da sam haj, a kada mi realnost zakuca na vrata u vidu imigracione – bežanje.

Ali niko ne može večito da beži.

Moj način suočavanja sa strahom bio je pravljenje da on ne postoji. Sakrivanje iza kul maske, pretvaranje pred drugima i pred sobom. I bežanje. Beži od kuće, beži od policije, beži iz zemlje, beži od imigracione, beži od sebe.

Sve to vreme, ono čega sam se najviše plašila bio je sam strah. Osetiti ga, doživeti ga, prihvatiti ga, ispunjavalo me je užasom. Zato sam bežala dalje i brže, prestrašena da ostanem u mestu gde bi me strah mogao stići.

Ali blokirajući strah i druge negativne emocije, blokira se i naša sposobnost da osećamo. Selektivno blokiranje emocija nije moguće. Ili osećaš sve ili ne osećaš ništa.

Ili se otvaraš za radost i melanholiju, nadu i očaj, ptičice u grudima i cepanje duše u isto vreme, ili si prazna ljuska pod kožom. Plašeći se straha, isuviše često biramo da utrnemo emotivno, zatvorimo se za protok emocija, za ljudskost. Tako postajemo nestvarne osobe.

Kada se plašimo, naš organizam pokušava da nas zaštiti. Ali isuviše često naš mozak vidi pretnju i tamo gde ona ne postoji, dižući odbrane i kada ne postoji opasnost. Ispaljuje nam neurotransmitere i hormone straha u krvotok i hvata nas u ledeni stisak. Parališe nas, tera na bekstvo, ili naoružava raspoloženjem za borbu povećavajući našu agresiju.

Suprotnost bežanju je prepuštanje strahu. Ali prepuštanje uvlači u lepljivo blato negativne percepcije sveta ispunjenog katastrofizmom i zamračenoj slici za koju verujemo da je realna. Dok bekstvo od njega samo odlaže trenutak suočavanja.

Strah je normalna ljudska emocija i deo je ljudskog životnog iskustva. Deo je nas. Dok god ga poričemo, krijemo se od njega ili bežimo, ne prihvatamo cele sebe. Odvojeni smo od sebe. Nismo stvarni.

Na životnoj orbiti, sve nas čekaju razorni meteori i zvezdana prašina. Možemo odabrati da ponavljamo jedan te isti krug neprestano, prepuštajući se očajničkoj potrebi za kontrolom, poznatim okvirima i predvidivošću. Ili možemo progutati već jednom tu knedlu i usuditi se da pratimo orbitu koja nas vodi u nepoznato. Koja nas vodi sebi.

Suočavanje sa strahom ne znači boriti se protiv njega. Da bi se prevazišao, strah moramo doživeti, prihvatiti. Nekada je neophodno da, da bismo prešli na drugu stranu, iz noći u noć drhtimo sami u mraku, prestrašeni. Kada se demoni naše podsvesti obrušavaju na nas, najbolje što možemo da uradimo je da ih pogledamo u oči i krenemo im u susret.

Strah nas ogoljuje do koštane strukture našeg oslabljenog bića. Ali, ako se ne krijemo od njega, ako mu se izložimo, i izgrađuje nas. Izaziva nas da prevaziđemo sebe, pogledamo neprijatnoj realnost u oči i skočimo u nepoznato. Uči nas šta su hrabrost, snaga, zahvalnost, ljudskost.

Uči nas da idemo napred.

Strah je strog i težak učitelj.

Ali uz njegovu pomoć dolazimo u duboki dodir sa životom.

Budimo se.

Postajemo stvarni.

I shvatamo da ono čega smo se najviše plašili smo mi sami.