Ono što je unutra hoće napolje. Ono što je potisnuto hoće da se oslobodi. Ono što je skriveno, hoće da se otkrije.

„Samo ja postojim”, rekao je jedan poseban pisac. Znam šta je mislio. Nekada mi se čini da je svet samo produžetak mene. Da je ono što se dešava u meni sve što se dešava. Da svet postoji samo iz mene, kroz mene, zbog mene.

Naravno, sve je to njegova igra. Usamljenog monarha kome je nemoguće da izađe izvan granica sebe i svog postojanja. Igra ljudskog uma.

Monarh je veliki stvaralac. Sve što vidiš oko sebe, a da nije delo prirode, on je stvorio. Ali monarh je i destruktivan. Opsednut kontrolom. Zavisnik od droge moći. 

Monarh želi da je uvek u pravu. I ne bira sredstva da bi ostao na prestolu. Laže, vara, manipuliše. Jednom plodni i radoznali stvaralac željan slobode i lutanja po novim horizontima, kada se ustoliči svu energiju ulaže u održavanje postojećeg stanja. Ne želeći da rizikuje stečenu poziciju, ukopava se u mestu. 

Inspirisana monarhovim igrama, došla mi je nova misao:

Sve spoljašnje bitke odraz su neizborenih unutrašnjih bitki.

Monarh ima puno tajni, ali jedna je najmračnija od svih. Ono čega se najviše plaši je on sam. Da bi stekao i zadržao svoju apsolutitstičku vlast i nametnuo svoj pogled na svet, da bi ugušio svaki otpor, prvo je ugušio delove sebe. Prva sloboda koju je oduzeo bila je njegova sopstvena sloboda.

I pošto je sebi nametnuo represiju, smatra da ima pravo da to uradi svima ostalima.

Prošlost monarha krije trenutke dubokog bola i očaja. Krije krhkost bespomoćnog deteta koje je bilo grubo ranjavano i povređivano. Krije slabost i stid.

Kada je monarh ojačao, rešio je da zaboravi, sakrije, duboko zakopa. Odlučan da više nikada ne postane ranjiv i izgubljen, okovao je ove neželjene delove sebe, i bacio ih u najdublju tamnicu.

Ali ono što je potisnuto hoće da se oslobodi. Odbačeni delovi traže da njihovo postojanje bude priznato. Traže pravo glasa, koje im se uporno odriče. Zatvoreni u mraku, zaustavljeni u razvoju, tiho krvare. Krv iz njihovih nezalečenih rana se širi po monarhovom organizmu.  Ali on to uporno odriče.  

Što monarh više plete mrežu laži, to se dublje upliće u negiranje i poricanje. Opire se preispitivanju i bilo čemu što ne potrvđuje veličanstvenost njegovog carstva. Prestaje da se bori da osvojio novo, i svim silama se upinje da zadrži već osvojeno. Ostaje zarobljen u prošlosti. Ukopava se u mestu, i kao stari hrast, pušta duboke korene

Put izbegavanja je put neprestane borbe sa sobom, koju monarh prenosi na spoljašnji svet. Gde god krene stvara sukob. Pošto je njegov odnos sa sobom u neskladu, njegov odnos sa svetom ne može biti drugačiji. Postaje osakaćena ličnost nošena silom destrukcije, održavana drogom moći.

Monarhov sukob sa sobom prenosi se na ceo svet. Njegov način je represija, njegova sredstva kontrole strah i bol. Pošto on sam nije slobodan, rešen je da ne dopusti nikom drugom da to bude.

I tako, dobijamo društvenu represiju i nametnuto jednoumlje. Dobijamo propise i pravila o ispravnim načinima po kojima treba da se razmišlja i živi. Dobijamo kalup za život po monarhovoj meri. Društvo u kome nije dozvoljena sloboda izražavanja, različitost, individualnost. U kome su radost, sloboda i radoznalost nepoznate i nepoželjne.

Takođe dobijamo sukobe moći gladnih monarha koji bi radije uništili sve oko njih nego prihvatili da nisu u pravu.

Jedan sukob razara svet.

Sukob sa sobom.