Vidiš psa koji neutešno laje jer je žedan, gladan i sam na nezaklonjenoj terasi, po suncu i po kiši.

Vidiš pregaženu mačku i automobil koji nastavlja dalje.

Vidiš bezdomnog čoveka zgrčenog na mermernom pločniku ispred pozlaćenog izloga.

Vidiš kako ljudi skreću pogled, okreću glavu, gaze dalje. Nedodirljivo, samoživo, odsečeno.

Vidiš da živiš u svetu koji rastura krhko, zlostavlja slabo, grabi što više može za sebe, samo za sebe.

Moja generacija ne pripada digitalnim urođenicima. Rođeni sedamdesetih, mi smo deca asfalta, grubih fizičkih igara i ranih šljivciga. Urođenici starog analognog sveta, prve note čuli smo sa gramofona, prve pokretne slike videli smo na crno belom televizoru. Komunicirali smo dovikujući se preko prozora i ulica, i preko masivnih fiksnih telefona.