Kada ceo svet prekrije tama.

Teška kao asfalt. Lepljiva kao smola.

Kada se nađeš u mračnom tunelu iz kojeg ne vidiš izlaz. Ni razlog da ga potražiš.

Kada izgubiš oslonac.

Kada te zarobi tama.

Blizina Crnog psa sekla mi je kolena i dah. Od nje bih postajala sleđena figura bez misli, zarobljena u zakrivljenom prostorvremenu večne senke. Njegovo prisustvo sabijao je celo moje postojanje na vrh igle od leda.

Prošle zime, penjala sam se na Imitos svakog dana. Stizala bih na prvu uzvišicu malo pre zalaska sunca i gledala odozgore atinska predgrađa, brda, i more i brodove u daljini. Moj pogled, do tada fiksiran na unutra i na mračno, preusmeravao bi se ka spolja i ka svetlu.