Negde oko šeste godine, moji su me odveli u halu Pionir i upisali u školu klizanja. Sećam se rumenih obraza, crvenih nosova i čupavih ćubica na vrhovima zimskih kapa. I ogromnog ledenog prostranstva koje je sveže očišćeno i izglađeno čekalo da poletimo po njemu.

Ali trener nas nije učio kako da letimo. Umesto toga, insistirao je da pravimo ravnomerne korake po ledu klizeći prvo jednom pa drugom nogom. Uz svo saplitanje i padanje u grupi, kretali smo se trapavo i sporo kao pačići na suvom.

Meni se to nikako nije dopadalo.

Realnost mi se nikada nije posebno dopadala. Od malena, često bih bežala od nje zatvarajući se u moj unutrašnji izmaštani svet. Kada bi me okolnosti stvarnog života stezale, povlačila sam se u svet fantazija u kome su sve priče imale srećan kraj.