Mehur satkan od iluzija na kredit, iskarikiranog blagostanja i retuširanih finansija konačno je pukao. Ostavio je za sobom sliku šokiranog društva kome je koprena naglo strgnuta sa očiju, i na scenu je stupila nova realnost obavijena tamnim oblakom neizvesnosti i ispunjena predelima egzistencijalne nesigurnosti.

Lagodni životni stil grčke nacije tokom poslednjih nekoliko decenija je za većinu građana podrazumevao posedovanje sopstvenog životnog prostora i dobrih automobila, krcate frižidere i česta putovanja u inostranstvo, ručkove i večere u restoranima, ritualno ispijanje precenjene kafe i redovne posete tržnim centrima.

Mladi koji tek završavaju školovanje pre nego i dobiju prvi posao kupuju novi automobil na višegodišnji kredit, čije rate posle uglavnom otplaćuju roditelji.

Porodice, parovi i samci srednjih primanja su mogli sebi da priušte sve ono što je nekada bilo rezervisano samo za bogatu elitu, uz pomoć plastičnog novca i potrošačkih kredita čije su zavodljive reklame preplavile medije, trgove i ulice.

I dok su malog čoveka zavodile sofisticirane marketinške tehnike, političare na vlasti su zaveli ispolirani profesionalci u ručno šivenim odelima, plasirajući im svoje proizvode sa elegantno neodređenim nazivom kompleksni finansijski instrumenti (engleski: derivatives), koji su na čaroban način smanjivali manjkove, prikrivali dugove i izvrtali činjenice.

„Kompleksni finansijski instrumenti“ su planski krojeni tako da legitimno izvrdaju  kontrolama i obezbede nevidljivo presipanje iz šupljeg u prazno, čiji žubor čuje samo ispolirana elita u ručno šivenim odelima. U trenutku kada su dopustili zamršene transakcije iza kulisa kojima ni sami više nisu mogli ući u trag, grčki političari su potpisali ugovor sa đavolom. A đavo uvek dođe po svoje.

Ovih dana je na mreži aktuelna šala, razumljiva samo onima koji su upoznati u trenutne prilike u Grčkoj: „Penzioner seo u autobus i otišao u apoteku da kupi lek“.

Naime, javni prevoz u Atini već nedeljama štrajkuje sa po bar dva do tri dvadesetčetvoročasovna štrajka nedeljno, kada se autobus, metro ili drugo javno prevozno sredstvo ne može sresti na (a ni pod) atinskim ulicama. A od prošle nedelje su u štrajk stupili i apotekari, tako da vam je jasno zašto onaj penzioner neće kupiti lek… A neće sesti ni u autobus.

Takođe neće ni pomisliti da negde krene automobilom – sa obzirom na cenu benzina koja je dok ovo pišem 1,64 € (!), a očekuju se daljnja poskupljenja.

Još jedna aktuelna tema je upoređivanje cena proizvoda po grčkim supermarketima sa istim proizvodima u drugim evropskim gradovima, prilikom kojih se redovno utvrđuje da Grci skuplje plaćaju većinu prehrambenih proizvoda od drugih Evropljana, dok je cena kafe po atinskim lokalima među najvišim u Evropi.

Najčudnije je što koliko do juče niko kao da nije primećivao nerealnu precenjenost potrošačkih proizvoda i usluga: nehajno su se plaćali naduvani računi, bezbrižno su se kupovali luksuzni proizvodi po astronomskim cenama, nemilice se rasipalo na nepotrebno i suvišno.

Prvo u centrima velikih gradova, zatim u predgrađima a potom i u varošicama, širom Grčke su nicale impozantne poslovne zgrade od metala i stakla, zastupništva i prodajna mesta svih mogućih potrošačkih brendova, ultra moderni lokali sa brokatnim zavesama i mirišljavim pepeljarama i blještavo osvetljeni izlozi sa luksuznom robom po paprenim cenama. Zevsa je smakao novopečeni Bog konzumerizma, koji se šepuri po Olimpu u krznima od ugroženih vrsta i Prada cipelama.

Sada kada se njegov tron opasno drma pod težinom krizotresa i dojučerašnji vernici mu okreću leđa tražeći novi oslonac, TV kanale i novine su preplavile učestale reklame raznih proroka, gatara i vidovnjaka, koji sugestivno govoreći u kameru obećavaju da je bolja budućnost udaljena samo jedan telefonski poziv osmocifrenog broja na ekranu.

Ja sam doživela jezivi „flešbek“ prisećajući se sile proroka koja je harala Srbijom devedesetih, nemilice mameći naivne očajnike da im daju novac koji nisu imali, u zamenu za zaborav, lažnu nadu i trenutke zabludnog spokoja.

Činjenica je da u Grčkoj, u Srbiji kao i svuda širom sveta postoji konstantno rastući broj jedniki i zajednica čije finansije pucaju po svim šavovima i ispod kojih nema ničeg drugog do gole kože neprivilegovanog člana društva, čiji je intelekt otupljen besmislenom zabavom masa, telo omekšano udobnostima modernog života, a duh klonuo od nedostatka povezanosti sa sobom, sa prirodom, i potrage za dubljim smislom.

Ko snosi odgovornost? Da li su to moćnici iza kulisa koji seku i kroje svetsku ekonomiju i prirodne resurse prema svojim merama i o čijim motivima možemo samo da nagađamo?

Ili su to političari nedostojni svojih uloga, koji umesto da budu inspirativni lideri vođeni čvrstim principima, osećajem pravde i služenjem narodu koji ih je i izabrao, troše svoje dane na političke kompromise od kojih niko nema koristi, vraćanje usluga, činjenje površnih ustupaka zarad trenutne popularnosti, poliranje svog imidža i služe jedino svom egu.

Ali, da li su manje krivi oni koji su dobrovoljno podlegli masovnoj hipnozi svojevoljno se uplevši u paučinu materijalizma, tako što su verovali šarenoj laži i dopustili da ih ona zavede, prepustivši se i odreknuvši se svoje primarne ljudske sposobnosti razmišljanja i zdravog rasuđivanja, ni ne pitajući se kuda sve to vodi?

U legitimnoj igri na sreću koja se zove trgovina vrednosnim papirima – a ona jeste igra na sreću – rizici su veliki a profiti još veći. Jedini problem je što oni koji igraju u kazino kapitalizmu sanjajući svoje megalomanske snove o Über-fondu „Gospodar Univerzuma“ stavljaju na kocku živote miliona ljudi, opstanak čitavih država i dobrostanje i prosperitet samog društva.

Ko li im samo daje za pravo, pitam se?

* * *

Članak je u nepotpunom formatu prvobitno objavljen u Politikinom online izdanju od 03.03.2011. u rubrici „Moj život u inostranstvu”.