Atina, Grčka, pre izvesnog vremena

Ponedeljak ujutru, kasnim na posao, a još uvek čekam u dugom redu koji vijuga ispred šaltera državne institucije. Zamišljeno gledam u tabelu okačenu na vidnom mestu u prostoriji, na kojoj piše „Zabranjeno  pušenje“, dok mi se oblak duvanskog dima koji dolazi iz pravca šaltera opasno približava.

Sa obzirom na to da sam već odavno od netolerantnog pušača postala još netolerantniji nepušač, počinjem da se vrpoljim, a uskoro i da se značajno nakašljavam, dok pokušavam da strogim pogledom probijem oblak dima i prostrelim njime trovača iza šaltera. Ali svemoćna predstavnica  državnog aparata (šalterska službenica) je svesna svoje nadmoćni i nesvesna mog nezadovoljstva.

Dok dugi red mic po mic napreduje, nakon poduže i ne naročito zanimljive igre oblikovanja u mašti raznih figura od oblaka dima, preusmeravam pažnju na zadimljeni šalter pokušavajući da dokučim šta se tamo dešava i bivam fascinirana prizorom. Ukazuje mi se šalterska službenica sa izvanrednim žonglerskim sposobnostima.

U levoj ruci joj je čaša ledene kafe (frape) sa nezaobilaznom slamčicom, dok kažiprst i srednji prst iste ruke uvežbano drže tanku, dugačku cigaretu. To kefeinsko-nikotinsko žongliranje joj omogućava da uopšte ne pomerajući ruku, samo manevrišući zglobom  po par santimetara nagore ili nadole, čas ustima prinese cigaretu, a čas slamčicu frape-a.

Desnim ramenom pridržava telefonsku slušalicu na uvetu, dovodeći time vrat u  neprirodno iskrivljen položaj, u koju sasipa bujicu reči povremeno prekidanu jedino glasnim kikotanjem i ponekim neočekivanim praskom smeha kojeg se ni Gargamel ne bi postideo. Jedini deo nje koji izgleda kao da je prisutan u toj prostoriji je desna ruka, koja se automatski pruža preko šaltera, uzima hrpe papira koje joj anonimci iz reda daju, malo piskara po njima, udari  par pečata – i zatim ih uredno vraća nazad. Fascinantno.

Kada konačno stižem na red, mudro ćutim dok se vredna desna ruka ne pojavi iza šaltera sa mojim overenim dokumentima. U trenutku kada ih uzimam, sklanjam ih iza dometa ruke-čudovišta, stavljam ih u tašnu i misleći na Sokrata pitam:

„Izvinite, zar ovde nije zabranjeno pušenje?”

Ništa. Nema čak ni ruke. Nakašljavam se i ponovo postavljam pitanje malo glasnije, ovaj put misleći na Aleksandra Makedonskog.

Sada se smilovala i dobacuje mi pogled, ne menjajući položaj iskrivljenog vrata ni leve ruke pune poroka i čujem je kako mučeničkim glasom promrmlja u slušalicu „Oh, sačekaj malo”.  Ovaj put imam njenu pažnju.

„Da?!”

„Am….zar ovde nije zabranjeno pušenje?“ izgovaram i razmišljam gde su vrata.

Scena iza šaltera se na par sekundi zaledila, sve dok fiksirajući me pogledom kao da hoće da me zaledi u mestu, nije zbrzala u telefon „Nazvaću te malo kasnije“. Tresnula je slušalicu, odložila frape na sto a zatim i cigaretu na limenku fante koju sam tek sad primetila (očigledno tu pepeljara nije postojala jer je bilo zabranjeno pušenje), stavila ruke na prednju ivicu stola  kao da se sprema da ustane i sasula paljbu:

„Ko si TI da meni govoriš šta ću JA da radim! Ja sam ovde svaki dan, radim po osam sati (prim. autorke: laž) iza ovog šaltera bez ijedne pauze (prim. autorke: laž), bole me leđa od neudobne stolice a oči mi ispale od buljenja u  ekran! Niko me ne pita kako mi je nego vas samo zanima da vam overim dokumenta, a jel pitate dal ja mogu, ne pitate nego se još i derete na mene kad vam fale  papiri kao da sam ja kriva što su takvi propisi – kao da lično ja pravim zakone. Pa da ih pravim, ne bi sasvim sigurno zabranila pušenje!“

Pred kraj govora je počela da nekontrolisano koluta očima, a lice joj je dobilo izraz nalik izražajnoj glumici iz španskih serija koju je zla svekrva upravo optužila da je baš ona gurnula naslednika sina jedinca u naručje drugog muškarca.

Frkteći i dahćući počela je polako da ustaje  iz stolice,  otkrivši nam figuru koja bi Ticijanu pričinila veliko zadovoljstvo. Kada se konačno uspravila, kao prava drama queen se levom rukom uhvatila za čelo, a desnom je izvežbanim pokretom tresnula vratanca šaltera, na kome je odjednom osvanula tabela sa natpisom „pauza“.

Nije me više udostojila nijednog pogleda i držeći levu ruku još uvek na čelu demonstrativno nam je okrenula leđa i odgegala se u nekom tajanstvenom pravcu, gde već odlaze uvređene šalterske službenice.

Zbunjeno stojim još par sekundi, a onda postajem svesna ledene tišine u redu iza sebe.

Ups.

Polako odstupam iz reda, i pokunjeno odlazim ne okrećući se, dok osećam kako me tridesetak duša koje su ostale u redu streljaju pogledima.

Dokopavši se izlaza duboko izdišem sa olakšanjem i po ko zna koji put obećavam sebi da više neću gurati nos tamo gde mu nije mesto.

  * * *

Članak je prvobitno objavljen u Politikinom online izdanju od 01.09.2009. u rubrici „Moj život u inostranstvu”.