Moja dualna, blago bipolarna priroda voli ekstreme.
Voli intenzitet.
Voli da bude u zoni.
U jednoj fazi koja je trajala par godina, bila sam opsednuta pop naučnim dokumentarcima o vasioni i njenim misterijama. Odgledala sam sate i sate materijala o nastanku vasione i silama i zakonima koji u njoj vladaju, o galaksijama, supernovama, kvazarima i crnim rupama, o tamnoj materiji i tamnoj energiji. U jednom od tih dokumentaraca, čula […]
Periodi umerenosti postoje da bi nas pripremili na skok u svemir krajnosti. Kada se jednom nađemo na litici, samo od nas zavisi. Da li ćemo napraviti taj korak. Ili ćemo ostati u mestu.
Da li ćemo živeti.
Ili ćemo tavoriti.
Sve što ste hteli da znate o radu od kuće, ili poslu na daljinu, a niste imali koga da pitate.
Mi ljudi jednostavno ne znamo kako da se nosi sa emocijama. Zbog toga ih isključujemo, krijemo u podrume i pećine, i živimo
negde na površini. Krijemo stvarne sebe i projektujemo imitaciju. Pokušavamo da uverimo sebe i svet da smo stvarni.
A nismo.
Duboko smo zakopani, tamo negde sa skrivenim bolovima i stidovima, tamo negde sa neproživljeni delovima sebe koje smo odbacili, prestrašeni od njihovog eksplozivnog potencijala, prestrašeni od njihove istinitosti, ogoljenosti i sirove snage.
Negde oko šeste godine, moji su me odveli u halu Pionir i upisali u školu klizanja. Sećam se rumenih obraza, crvenih nosova i čupavih ćubica na vrhovima zimskih kapa. I ogromnog ledenog prostranstva koje je sveže očišćeno i izglađeno čekalo da poletimo po njemu.
Ali trener nas nije učio kako da letimo. Umesto toga, insistirao je da pravimo ravnomerne korake po ledu klizeći prvo jednom pa drugom nogom. Uz svo saplitanje i padanje u grupi, kretali smo se trapavo i sporo kao pačići na suvom.
Meni se to nikako nije dopadalo.
Prošle zime, penjala sam se na Imitos svakog dana. Stizala bih na prvu uzvišicu malo pre zalaska sunca i gledala odozgore atinska predgrađa, brda, i more i brodove u daljini. Moj pogled, do tada fiksiran na unutra i na mračno, preusmeravao bi se ka spolja i ka svetlu.
Koreni me nikada nisu privlačili. Isuviše zemljani, uobličeni, konačni i obični, nisu me uzbuđivali. Dok oblaci… Promenljivi, daleki, puni mogućnosti; oblaci su bili moja kuća. Sa korenima nisam osećala nikakavu povezanost, ali u oblacima sam pripadala.
Realnost mi se nikada nije posebno dopadala. Od malena, često bih bežala od nje zatvarajući se u moj unutrašnji izmaštani svet. Kada bi me okolnosti stvarnog života stezale, povlačila sam se u svet fantazija u kome su sve priče imale srećan kraj.
Zamislite sport u kome se brzi takmiče protiv sporih, slabi protiv jakih. Sport u kome se nadmeću laki protiv teških, mladi protiv starih, siti protiv gladnih. U kome jedni startuju sa jakim timom podrške na odličnim pozicijama, a drugi na lošim i prepušteni sami sebi. A onda svi trče i takmiče se na istom terenu i po istim pravilima. Takav sport postoji i zove se život.
Dok stojimo na ivici života, najbolje što možemo da uradimo je da pogledamo pravo u njegov ambis.
Ponikla sam iz haosa. Njegova dekadenca zahvatila me je od ranog doba. Patogen na drvetu mog života, usmeravao me u pogrešnim pravcima, vukao u samodestruktivnost.
Dugo mu se nisam suprotstavljala. Gubila sam se u njegovoj lepljivoj magli, punoj nezapočetih bitki i preranih poraza. Njegova volja me je obavijala, vezivala i potčinjavala. Susret haosa i mene završavao se na jedan način: njegovim trijumfom, mojom predajom.
Moja generacija ne pripada digitalnim urođenicima. Rođeni sedamdesetih, mi smo deca asfalta, grubih fizičkih igara i ranih šljivciga. Urođenici starog analognog sveta, prve note čuli smo sa gramofona, prve pokretne slike videli smo na crno belom televizoru. Komunicirali smo dovikujući se preko prozora i ulica, i preko masivnih fiksnih telefona.
Jurimo kroz život kao da ćemo živeti beskonačno. Kao da će naša tela biti zauvek jaka, naša čula otvorena, naš um oštar. Kao da će nas sadašnji trenutak zauvek čekati. Usisani onim što će se desiti sutra ili onim što se desilo juče, promiče nam ono što se dešava danas, ono što se dešava sada. Continue reading
Ledena doba dolaze i odlaze, vrste se rađaju i izumiru, galaksije se sudaraju, supernove eksplodiraju. Zemljina kora, čvrsta i stabilna pod našim koracima, leži na podzemnim okeanima tečne magme, koja je u neprestanom pokretu.
Ljudi se udružuju i rastaju, ćelije se obnavljaju i dele, imperije se uzdižu i propadaju.Ništa u našem okruženju ne stoji u mestu, iz trenutka u trenutak sve se menja.
Od svog nastanka, mase ljudi se kreću u svim pravcima, i sudaraju se, bore, mešaju i stapaju između sebe; razmenjuju znanja, dobra, udarce, mišljenja i gene.