Ekvilibrijum (lat.): ravnoteža; balans.

Sa svakim kilometrom kojim se udaljavamo od Beograda puls sveta se postepeno usporava.  Izlazak iz supersoničnog životnog ritma počinje ubrzo nakon isključivanja sa auto puta stotinjak kilometara južnije, kada zalazimo u svet šumovitih brežuljaka,  šuštećih numera Dragane Mirković i ubitačnih rupa na putevima po kojima je najčešće vozilo Zastavin „Stojadin”.

Cilj ove ruralne vikend-putešestvije je Karanovac – zabačeno seoce blatnjavih puteva u Centralnoj Srbiji. Na njega ćete nabasati jedino u slučaju da promašite skretanje za Vrnjačku banju kod Belušića.  Ima par stotina stanovnika i nema ga na većini mapa.

Poseta dragim i vremešnim članovima porodice u netaknutom seoskom okruženju  ima regenerišuće dejstvo na zategnute nerve i ćelije. Takođe je i idealna prilika da se razdrma kancelarijska tromost i smire mentalna hiperaktivnost i opsednutost poslom.

Sa užitkom udišem oštru svežinu čistog kiseonika. Ne samo što nigde okolo nema automobila, već nema ni ulica kojima bi vozili, semafora koje bi kleli ni pešaka kojima bi trubili.

Napetost popušta,  pregrejani mozak se smiruje a zujanje u ušima utišava. Čak se i moji verni demoni – stres-ekspres, furioza-neuroza i šiza-džangriza – povlače.

Večeri se na selu provode tiho i jednostavno. Vatrica krcka u starinskom šporetu na drva, užina se topla gibanica i divani se o svemu i svačemu.

A napolju, tama seoske noći nenarušene blještavom rasvetom grada je tiha i misteriozna poput ambisa jezerskih dubina. Do kraja večeri puls sveta se potpuno umiruje.

Sutradan odmah po buđenju krećem u šetnju po okolnim brdima. Zamišljeno tumarajući zemljanim puteljcima, uživam u prirodi netaknutoj neimarskim poduhvatima ljudi. Predeo je tih i uronjen u spokoj. Kako odmičem dalje, brujanje misli u košnici mozga se utišava. Korak mi postaje mekši, puls ravnomerniji, a udah dublji.

Okružena šibljem i drvećem, pticama i bubama, blatom i kamenom, osećam se tako dobro, tako živo.

Neosetno, čudna sanjarija počinje da se razvija u mojoj glavi.

Sanjarija alternativnog života van carstva hektične jurnjave, lavine distrakcija i terora hitnosti. U kome je umesto betona, gvožđa i asfalta, životno okruženje ispunjeno krošnjama, plodovima i zemljom crnicom.

U mislima pravim zaokret ka jednostavnijem životu i nastanjujem se na selu. Istupam iz sumanute trke u kojoj od silnog grabljenja ka brže! dalje! više! ne primećujem sada i ovde.

Trajno usporavam ritam. Izbacujem iz sistema napetost koja sagoreva većinu neurona pre nego što stignu da se povežu u mreže iz kojih se rađaju nove ideje.

Živim u harmoniji sa okruženjem, i umesto da se priključim na najbližu Wifi mrežu, usklađujem se sa talasnom dužinom prirode.

Dok je generacija naših roditelja pobegla sa sela bez želje da se tamo ikada vrati, pitam se da li ima još gradske dece, koja u svojim prezasićenim odraslim životima potajno sanjare o pastirskoj užini na zelenoj livadi?

Iako statistike ukazuju na suprotno, verujem da će selo u ne tako dalekoj budućnosti doživeti renesansu; kada će se veliki broj pojedinaca, porodica i zajednica odreći urbanih stimulansa zarad spokoja koji seoski život pruža.

Kada će umesto na pomamno žongliranje prolaznim prioritetima, životna energija biti usmerena na postizanje i održavanje dublje ravnoteže.

U međuvremenu, koristim poslednje trenutke boravka da upijem što više okrepljujuće energije i pripremim se za povratak u realnost.

Osim gepeka punog luka i krompira, nazad u grad nosim sa sobom i glavu punu novih ideja. Ideja koje će mi (nadam se) pomoći da – iako preplavljena parčićima svakodnevice koji se kovitlaju u mojoj glavi i podeljena težnjama koje se u njoj sudaraju  – u srcu ciklona modernog života uspostavim u sebi novootkriveni ekvilibrijum.

* * *

Treba nam tonik divljine. Odlučni u nameri da sve istražimo i sve naučimo, u isti mah zahtevamo da sve stvari budu tajanstvene i neistražene, da zemlja i more budu beskrajno divlji, nesagledani i nedokučeni; jer su u biti nedokučivi. Prirode nam nikada ne može biti dovoljno. Moramo svedočiti prevazilaženju vlastitih granica i nekom životu koji slobodno pase tamo gde mi nikada ne lutamo.”
Henri Dejvid Toro – Valden ili život u šumi