Tamo gde asfalt prelazi u travu a bandera u drvo, postoji jedno posebno mesto.

Mesto na kome se ukrštaju različiti pogledi na svet, na kome se susreću suprotni stavovi i drugačije životne filosofije. Mesto na kome se svakodnevno sreću i tolerišu anarhisti i globalisti, kritičari i idealisti, ratoborni i miroljubivi, ćutljivi i pričljivi, religiozni i ateisti. To mesto je pseći park.

Članove ove šarolike mikro zajednice razdvajaju različita mišljenja, percepcije i uverenja, ali zbližava ih nešto dublje. Zbližava ih ljubav. Ljubav prema njihovim psima.

Slučajni susreti u parku ponavljaju se iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Spontano i postepeno, ljudi i psi se upoznaju, povezuju i zbližavaju.

Dok svakodnevno prolazimo šumskim stazama kojima naši psi slobodno jurcaju, vodimo razgovore o svemu i svačemu. Od finansijske krize i političke situacije, do deljenja intimnih misli i novčanih briga, radosti i sekiracija, nada i sumnji. Razgovaramo o sitnim izazovima svakodnevice, kao i o krupnim događajima iz naših života koji su nas uzdrmali.

Pseći park je pozornica večne ljudske drame. Na njoj se odvijaju razne vrste međuljudskih odnosa i životnih prekretnica. Usponi i padovi, venčanja i razvodi, trudnoće i usvajanja, rađanje novih prijateljstava i sklapanje partnerstava, gubljenje poslova i nalaženje novih, i druge krupne životne promene.

Kroz mrežu novonastalih odnosa, naši psi nas povezuju i uče. Uče nas da budemo otvoreniji, tolerantniji, ljubazniji. Uče nas da obratimo pažnju na ono što se dešava sada i ovde, da doživimo trenutak i da se otvorimo prema svetu. Da razvijemo naš zgrčen kapacitet za ljubav, i da se proširimo.

Psi nas uče da kako da budemo bolji ljudi.