Magična planina i Crni pas II
[Nastavak prvog dela priče Magična planina i Crni pas]
Blizina Crnog psa sekla mi je kolena i dah. Od nje bih postajala sleđena figura bez misli, zarobljena u zakrivljenom prostorvremenu večne senke. Njegovo prisustvo sabijao je celo moje postojanje na vrh igle od leda.
Bacao se na mene i igla se lomila. Prošlost nije postojala, budućnost nije postojala, samo nesaglediva provalija mučnog trenutka. Svaki smisao iz bilo čega se gubio. U meni, oko mene, postojao je samo haos. Oslabljena i nepostojeća, zatvarala bih oči i predavala se Crnom psu.
Nastajao je potpuni rascep između sveta i mene. Hodala bih nesvesna stvarnog života koji se odvijao u udaljenoj i zamagljenoj spoljašnjosti. Ugrizi Crnog psa bušili su kroz tkivo i vreme, boleli su primalnim bolovima. Hranio se mojim životnim sokovima trujući moj krvotok teskobom, beznađem, ništavilom. Mučio me je ne dajući mi da mislim, da spavam, da dišem.
Crni pas mi je izbijalo život iz grudi.
Stizala bih kući krvareći i obavijena senkom. Nastavljao je da me kinji. Od njegovog jezivog zavijanja branila sam se noću upaljenim svetlom. Uzvraćao je nesanicom i puštanjem čopora troglavih briga i strahova na mene. U doba najdublje zime trovao mi je i jutra, ležeći mi na grudima sa njegovom mračnom svitom.
[NASTAVIĆE SE]
Fotografija: samonikla biljka Veliki pelin (‘Ασφάκα’) u cvetanju.
Izvor: Phytologio
Danas je deveti dan Nove godine, pravi dan da se vratim iščitavanju nekih Aninih starijih i novijim zapisa, i da se podsetim pomalo izbledelih sadržaja. Ponovno čitanje je često važnije od prvog. Svakome pih preporučio da prema slučajnom izboru otvori neku priču i pročita je, sigurno neće pogrešiti. Neke će ga razgaliti i izmamiti osmeh, ali bogami neke priče će ga primorati da zaroni u dubine sopstvene svesti. Posebno je zadovoljstvo, ako zalutamo u čitanju, što nam Ana na kraju uvek pokazuje gde je izlaz, ili nam otkriva kako da se ne plašimo “straha od straha”.
Želim ti svaki napredak i radost.
Dušan
♥ ♥ ♥