Obilazak četrdesetog kruga oko Sunca očekujem jednako željno kao prvu dioptriju ili sunovrat penzionih fondova. Ali, neumitno kao klimatske promene četrdeseti rođendan mi se približava i svojom senkom zlokobno mrači moj horizont. Da bih u ovim teškim vremenima osokolila sebe, odlučila sam da pronađem četrdeset razloga zbog kojih još uvek imam čemu da se radujem.
DIGITALNA POLICIJA UPOZORAVA: AKO TRAŽITE KORISNE SAVETE O BLOGOVANJU, INFORMACIJE KAKO DA ZARADITE OD BLOGA, ILI IDEJU KAKO DA POSTANETE INTERNETSKI MILIONER, PRESKOČITE OVAJ TEKST.
Jedne vetrovite septembarske noći stajala sam neodlučno nad mračnim ambisom strahova i sumnji. Pod pretnjom mogućeg povlačenja u osudnom trenutku, uz poklič „sad ili nikad!”, bacila sam se u nepoznato. Kliknula sam na plavo dugme pretećeg izgleda, na kome je pisalo „PUBLISH”.
JADI RAZBIJENOG EKRANA
Dok skrhan čekam zamenu i slušam te kako jadikuješ zbog cena novih ekrana, konačno osećam spokoj. Vidiš, služenje tebi me je ispilo i slomilo, i da se nije desio spasonosni pad brzo bih pregoreo. Nisam više mogao da podnesem zamućenu bujicu informacija koja se neprestano obrušavala na mene.
U svako doba dana i noći, bio sam preplavljen šokantnim, intrigantnim i degutantnim događajima u svetu, zemlji, kosmosu i komšiluku, svom silom mejlova, zahteva, obaveštenja, apdejta, notifikacija i čet poruka; mutilo mi se u staklu od halabuke drečavih tajmlajnova i pretrpanih fidova sa kojih su iskakale fotografije beba, torti, seoskih pejzaža, istorijskih ličnosti, trbušnjaka, citata i čega sve ne još.
Spletom srećnih okolnosti kojima je dodata dobra doza nepromišljenog rizika, boravim već drugu godinu na ostrvu Rodosu. Moja tromesečna viza istekla je još prošlog leta, od kada živim i radim u Grčkoj na crno.
Letnja sezona je prošla i vreme ponovo teče kilavim ostrvskim ritmom. I umesto da iskoristim besposlene dane tražeći posao za zimu i planirajući kako da sredim papire i svoj život, ja se radujem što u zemlji u kojoj svi igraju tavli konačno imam sa kim da igram jamb. Samo što nisam znala koliko će me skupo koštati ta jedna partija jamba.
Od svetskih religija do proizvođača gaziranih pića, organizacije pričaju priče sa ciljem da privuku što više sledbenika. Pričaju magnetične priče o pripadnosti i posebnosti, ciljajući masovnu rezonancu. Postepeno, takve priče postaju skrivene sile koje upravljaju našim ponašanjem.
Čekam ispred bankomata u Atini da izvadim dnevnu kvotu od 60 evra. U redu se ne priča puno, samo se tu i tamo uz dubok uzdah čuje fraza „Gde smo završili“, koju prati apatično odmahivanje glavama i poneka ugrižena usna.
Nakon što je grčka vlada, posle kraha pregovora sa evropskim zvaničnicima, 26. juna objavila raspisivanje referenduma, Evropska centralna banka je stopirala tok likvidnosti za hitne intervencije (ELA), koji je upumpavao grčkim bankama preko potreban keš. Banke se od tada nisu otvorile, a ovaj potez Evropske banke okarakterisan je u Atini kao ucenjivački. Da bi se sprečio masovni odliv novca sa bankomata, gotovinski iznos dozvoljen za podizanje limitiran je na 60€ dnevno po kartici. 30. juna je, uz kataklizmično odbrojavanje minuta do bankrota na nekim TV kanalima, istekao rok za otplatu rate duga MMF-u.
Uprkos saobraćajnim gužvama u Atini i pretnji Grexitom, život u Grčkoj ima svojih prednosti. Zapravo, ima ih preko 6.000. Nisam obišla sva ta ostrva, ali među onima koje jesam izdvojila sam svoje favorite. Ovo je potpuno subjektivna lista grčkih ostrva koja su za mene najposebnija.
Dok sam živela kao slobodni duh i negovala moje kreativno biće, one malo prizemnije potrebe kao što su redovni obroci i krov nad glavom, nisu bile adekvatno ispunjene. Dok sam živela kao efikasna mašina i bila opsednuta produktivnošću, zanimale su me samo kvantitativno orijentisane aktivnosti merljivog učinka i konkretnih rezultata.
Sve to navelo me je da potražim odgovor na večno pitanje: Da li je podeljenost između sveta ideja i praktičnog sveta neizbežna?
Kada je tiranin Pistrat bio prognan iz antičke Atine kojom je vladao, znao je da će morati da smisli nešto izuzetno da bi povratio vlast. On i njegove pristalice su se odlučili za „nebeski znak” i organizovali su pompezan povratak u polis, gde je na kolima pored Pistrata bila smeštena stasita žena u raskošnoj ratnoj opremi, koja je glumila boginju Atinu.
Poverovavši da je to zaista boginja koja je sišla sa Olimpa specijalno da bi preporučila Pistrata, zaslepljene mase su ga dočekale klicanjem i bespogovorno su prihvatile njegov povratak na vlast. Iako moćnici tog vremena nisu imali na raspolaganju studije ličnosti, fokus grupe i PR strategije, uspešno su obmanjivali mase manipulišući njihovim iracionalnim verovanjima. Continue reading
Postoji imetak koji je podjednako raspoređen među ljudima, koji se ne može zaraditi ili naslediti. Za razliku od materijalnog imetka, ne može se steći, ućariti ni oteti. Taj imetak je vreme. Pošto ga ne možemo podići sa bankomata ili šaltera, niti ga uknjižiti ili oročiti, izmiče nam spoznaja da je vreme kapital, dragocenost daleko vrednija […]
Odrastao sam u mekom i toplom maminom krilu sa gomilom braće i sestara. Kada smo malo porasli naš čov bi nam dovodio druge čovove u posetu, kojima se naše trapavo prevrtanje i štrpkanje rukava dopadalo toliko, da su odlazeći vodili sa sobom i nekoga iz našeg malog čopora, verovatno da bi bili još grickani.
Dok radiš,
ti si frula
kroz čije srce
se šapat vetra
pretvara u muziku.
…A šta tek znači raditi sa ljubavlju?
To znači tkati platno
nitima izvučenim iz srca,
kao da će se tvoje najvoljenije biće
zaogrnuti tom tkaninom.
Zovu ih suludima, zanesenjacima i neuroticima. Optužuju ih da su bezumni, neodgovorni i neuravnoteženi. Govore im da su opsednuti, samovoljni i monomanični. A sve što krivci čuju su glasovi u sopstvenoj glavi, i sve što oni vide je objekat svoje požude. Jedna velika želja ispunjava čitav njihov univerzum, želja koja im je zaradila dijagnozu zavisnika i otuđila ih od normalnog sveta. Želja za stvaranjem. Continue reading
Euforija novogodišnjih rezolucija drma planetu jače nego disko groznica osamdesetih. Uporedo sa prazničnim čestitkama u stihovima, na sve strane padaju velike odluke i svečana obećanja. Na sreću, pred vama je spas od čitanja novogodišnjih kliše-odluka homo sapijensa o manje ždranja i više zarađivanja.
Vrcavi praznični duh pucketa ispod slojeva polikarbonata, celuloze i aluminijuma, gde su ponikli novi oblici savremene svesti. Pokorni predmeti za svakodnevnu upotrebu dižu glas, i po prvi put govore o svojim nedaćama, težnjama i željama. Saznajte šta planiraju i čemu se u Novoj godini nadaju jedan rokovnik, jedan smartfon, jedna tastatura i jedna knjiga.
Nekada davno, snežne zimske večeri su u daleko seoce zajedno sa mrazom donosile i vilinska kola, začarane vodenice i tajanstvena stvorenja noći. Sa stoličice uz šporet na drva, okružena senkama koje je vatra šarala po zidovima, moja prababa Dara je prizivala svet fantazije i oživljavala njegova mitska bića, pričajući priče. Iz njih su izlazile čudne […]
Već neko vreme se nerviram zbog sve duže liste propuštenih šansi da na poslovnim putovanjima vidim bilo šta osim hotelskih tapiserija i proizvodnih pogona. Trodnevna edukacija u Amsterdamu, uz razliku što su proizvodni pogoni zamenjeni seminarskim salama, nije izgledala kao da će biti izuzetak. A onda sam naišla na novu putničku mudrost.
Ledena doba dolaze i odlaze, vrste se rađaju i izumiru, galaksije se sudaraju, supernove eksplodiraju. Zemljina kora, čvrsta i stabilna pod našim koracima, leži na podzemnim okeanima tečne magme, koja je u neprestanom pokretu.
Ljudi se udružuju i rastaju, ćelije se obnavljaju i dele, imperije se uzdižu i propadaju.Ništa u našem okruženju ne stoji u mestu, iz trenutka u trenutak sve se menja.
Od svog nastanka, mase ljudi se kreću u svim pravcima, i sudaraju se, bore, mešaju i stapaju između sebe; razmenjuju znanja, dobra, udarce, mišljenja i gene.
Ispričaću vam priču koja je malo drugačija od zvanične verzije „grčkog scenarija“. Priču koja je skrivena iza dimne zavese makroekonomskih pokazatelja i statističkih podataka; priču koja govori o dahijskoj demokratiji, socijalnom masakru i legalizaciji otimačine.
ČIN 1:
Nekoliko umreženih grupica tesno koegzistiraju u mutnom ekosistemu ispreplitanih interesa, koji se nalazi u vrhu društvene piramide moći. Glavna pozicija moći oko koje orbitiraju periodično prelazi iz jednih u druge ruke, ali uvek ostaje u okviru istih grupica. Dok se pred očima javnosti predano glože, iza kamera se uz tompuse i Čivas donose zajedničke odluke diskutabilnih pobuda, i prave javnosti nedostupni off the record dilovi.
Članovi tih grupica – političkih partija – zvanično imaju zadatak da rade za dobrobit sistema, tj. države. Zauzvrat, oni koji sačinjavaju sistem i omogućavaju njegovu održivost – obični ljudi – ih izdržavaju i pružaju im životni stil kakav bi za sebe mogli samo da sanjaju.
Samo što ti čiji je zadatak da rade za opšte dobro uglavnom rade za lične interese.
Nakon burnog početka sezone na Kosu, premeštena sam u novi hotel na Rodosu u kome vladaju nova pravila: rad! red! i disciplina! Moj rejting je u međuvremenu spao sa sportske na dečju animatorku, i sada radim u kući strave zvanoj mini-klub. Dok moje kolege igraju odbojku na pesku, vaterpolo u bazenu, ili pikado u hladu bič bara, ja jurim za perfidnim petogodišnjacima čuvajući cevanice.
Primorana sam da se uklopim u strogi raspored dužnosti od kojeg nema vrdanja, i koji svakodnevno izvršava ekipa od desetak – ukroćenih i primoranih na marljivost – animatora. Timom, koji je sastavljen od mladih ljudi iz različitih zemalja, upravlja iskusni tim-lider, koji nas diskretno usmerava i nadgleda iz pozadine; a sve nas budno prati namrgođeno oko generalnog menadžera hotela, o čijoj strogosti među osobljem kolaju zastrašujuće priče.
Nekada sam mislila da je Atina samo prolazna međustanica na putu za ostrva, čija su jedina atrakcija spomenici antike. Onda sam upoznala južna predgrađa moderne Atine, i otkrila zašto vredi produžiti boravak u grčkoj prestonici i nakon divljenja Partenonu i Propilejama.
Plavokosa žena puteraste kože i kristalnog osmeha koketno poručuje sa TV ekrana pošte u Nušićevoj: „želim da budem velika zvezda“. Za to vreme, sitna starica u skupljenom kaputu dolazi na red, koju čujem kako potražuje od šalterske radnice „svih devetnaest hiljada”. Dok starica čeka isplatu, na ekranu se smenjuju kadrovi plavokose u glamuroznim pozama – […]