Nekada davno,  snežne zimske večeri su u daleko seoce zajedno sa mrazom donosile i vilinska kola, začarane vodenice i tajanstvena stvorenja noći. Sa stoličice uz šporet na drva, okružena senkama koje je vatra šarala po zidovima, moja prababa Dara je prizivala svet fantazije i oživljavala njegova mitska bića, pričajući priče.

Iz njih su izlazile čudne prilike koje se u gluvo doba šunjaju livadama i šumskim stazama, i gorske vile sa kosama do zemlje, koje okupane mesečinom plešu po proplancima. Moja prababa Dara nije znala da čita i piše, ali je znala da priča priče koje uvlače i mame, priče strašnije nego mračni tavan, slađe nego medeno saće.

Pored cik-cak vožnje biciklom niz Kruševačku, jurcanja po igralištu i ritualne prolećne invazije na šljivcige, najslađi užici mog detinjstva vezani su za bajke i priče. Zahvaljujući starijoj sestri Nataši, osim što sam prva među vršnjacima znala za U2 i naramenice, dok su oni još uvek plicali kao maje bebe, ja sam naučila da čitam i pišem. Od tada su se avanture iz mašte nastavljale i po povratku u grad.

Stare knjige izbledelih korica i žućkastih listova, i okoričene krasote u tehnikoloru sa naslovima u zlatotisku i crtežima mističnih dvoraca, prosipale su po svojim stranicama neprocenjivo blago: najlepše bajke sveta, priče iz davnine, priče iz daljine, narodne pripovetke, basne, epovi, legende i mitovi. Dok me je svakodnevni svet pravougaonih klupa i lekcija zbunjivao i sabijao, priče su me vodile u otvorene predele širokog horizonta, u kojima su svetlucale dugine boje i sloboda.

Moj mali svet, skučen na usko dušanovačko dvorište i nekoliko ulica koje su me razdvajale od škole, priče su širile preko sedam mora i preko sedam gora. Bez daha sam pratila metamorfozu maleckog autsajdera, koga su zbog različitosti svi u okruženju šikanirali – u labuda plemenite naravi kome se svi dive; nervirala sam se što Palčica ne opauči nadobudnog žapca i ne šutne u cevanicu nametljivu provodadžiku mišicu; tugovala sam zbog Male sirene, koja je zbog lepog princa promenila svoju prirodu i otišla u propast; penjala sam se uz stablo čarobnog pasulja, učila sam magiju sa čarobnjakom Merlinom, jezdila sam morima sa Sinbadom moreplovcem, i na čarobnom ćilimu sam letela kroz zemlju večnog sunca.

Zajedno sa brojem mojih patika, rasla je i dužina priča koje sam čitala. Dešavanja u njima su često bila ogledalo koje je uveličavalo previranja dečjeg emotivnog života. Boleo me je svaki udarac nanet Belom Očnjaku, bezdomnom izopšteniku koji nije pripadao ni plemenu vukova ni plemenu pasa, i kome je surovost ljudi nanela duboke ožiljke; ožiljke koje su zalečili saveznici nade: prijateljstvo i ljubav.

Jurila sam sa Nelom i Stašom kroz pustinju i prašumu, živela sam u stablu baobaba, videla sam zmijskog cara, šetala sam po Liliputu. Nosili su me jeleni i pričala sam ptičijim jezikom, tražila sam blago u Srebrnom jezeru, putovala sam oko sveta za osamdeset dana i doživela sam još stotinu pustolovina.

A onda, u violentnom pubertetu koji je odbacio bajke gazeći sve pitomo i milozvučno, dok su se moj unutrašnji i spoljašnji svet razorno sudarali, došao je Demijan.

Šta će od mene biti, to mi je bilo svejedno. Na svoj neobičan i nelep način, svojim sedeljkama po kafanama i bacanjem svega na jednu kartu, zametnuo sam kavgu sa svetom; to je bio moj način da uložim protest. Pri tome sam se upropašćivao, i ponekad bi mi se ta stvar učinila otrpilike ovako: ako svetu nisu potrebni ljudi kao ja, ako on za njih nema boljeg mesta, nema uzvišenijih zadataka, onda ti ludi kao ja prosto propadaju. Pa neka svet snosi tu štetu.
–Demijan, Herman Hese

To da postoji, pa makar kao lik u knjizi, još neko koga gone iste furije, koga muče iste nemani, koga vuku iste mračne struje, za mene je bila spasonosna uteha.

Reči jednog pisca koji je pisao na drugom jeziku i živeo u potpuno drugačijem vremenu i okruženju, napisane sedam decenija pre nego što sam ih prvi put pročitala, neosetno su prošle kroz oklope i bodlje uperene ka celom svetu, i izvršile trajno pozitivan uticaj na mene. Iako zatišje nije potrajalo, uz Heseovu pomoć sam preživela pubertet.

Samo površni posmatrač može misliti da je čitanje pasivan čin. Čitanje dobre priče automatski pokreće neuronske aktivnosti i raspaljuje unutrašnje žarište – moždanu oluju iz čijih oblaka sevaju ideje, emocije, senzacije, slike, uvidi…

Pažnja je izoštrena, mašta je stimulisana, a tok misli teče svež i nepredvidiv.

Čitalac ne konzumira slike i scene koje je neko drugi zamislio, već kreira u svojoj glavi potpuno novi svet, čiji je arhitekta, graditelj i zidar. Zato se ista knjiga može doživeti na onoliko različitih načina koliko ima njenih čitalaca.

Čitanje je kreativan, svestan i aktivan proces, veliki neuronski prasak u kome se odvija čin stvaranja.

Dok jabuka snabdeva telo vitaminima i mineralima, priča snabdeva duh idejama i empatijom. I, kao i jabuka, ako na nju nije uticano toksičnim sredstvima i otrovnim supstancama, i ako se pod sjajnom površinom ne krije zamaskirana trulež već čistota i svežina, priča je superhrana za mozak.

Užitak u dobroj priči topi zidove odvojenosti. Hemijske reakcije u mozgu koje priče izazivaju podstiču razvoj svesti i unutrašnje promene; komešaju ono što nosimo u sebi, i mešajući stare elemente sa novim, stvaraju nova misaona jedinjena.

Čitanje dobre priče je intimno kao dodir ljubavnika, uzbudljivo kao divljina, duboko kao vasiona. Može biti radosno kao kolibri, bolno kao rastanak, nadahnjujuće kao zvezdano nebo.

Priče podižu veo iluzija kojima smo obmotali naš identitet, vezujući ga za određeno vreme, mesto i grupu ljudi – u koje nas je rođenje slučajem bacilo. Dovode nas u vezu sa našom svestranom i vanvremenskom prirodom.

Priče se nikada nisu silom nametale, niti su imale svoje propovednike, osvajače, lobiste ili generale; nisu kolonizirale, osvajale, pokrštavale ni regrutovale. Pa ipak, traju duže od svih društvenih sila i doktrina zajedno.

Od vremena kada su Zemlju obasjavali samo sunce, vatra i munje, pa sve do današnjeg doba, proteže se jedna nit.

Pripovedačka nit kosmičkog vretena.

Nit koja povezuje ljude.

*
*    *

Fotografija: Unsplash