U priči „Srce i boca“, jedna devojčica doživljava težak gubitak. Ne znajući kako da se suoči sa tolikim gubitkom, zatvara svoje srce u staklenu bocu. Nastavlja praznih grudi, podeljena na delove, razdvojena od sebe.

Devojčica iz priče nije jedina koja se uplašila intenzivnih osećanja. Nije jedina koja je sakrila svoje emocije iza sedam katanaca i sedam kovčega u pokušaju da izbegne bol zbog gubitka. Ali problem je u tome što se potiskivanjem emocija gubi svaka veza sa njima. Problem je u tome što ograđivanjem od negativnih emocija gubimo sposobnost da osećamo bilo šta.

Znam kako je biti ta devojčica.

Intenzivne emocije.

Duboki potresi.

Ekstremne senzacije.

Mi ljudi jednostavno ne znamo kako da se nosi sa njima. Zbog toga ih isključujemo, krijemo u podrume i pećine, i živimo negde na površini. Krijemo stvarne sebe i projektujemo imitaciju. Pokušavamo da uverimo sebe i svet da smo stvarni. A nismo. Duboko smo zakopani, tamo negde sa skrivenim bolovima i stidovima, tamo negde sa neproživljeni delovima sebe koje smo odbacili, prestrašeni od njihovog eksplozivnog potencijala, prestrašeni od njihove istinitosti, ogoljenosti i sirove snage.

Znam kako je to osećati ništa: sterilno, tvrdo, negostoljubivo, zatvoreno. Zaklonjeno, ušuškano, bezbedno, mrtvo.

Znam kako je to osećati sve: burno, neizdrživo, širom otvoreno, intenzivno. Izloženo, ogoljeno, riskantno, živo.

Na jednoj strani nada i očaj, vrhovi i provalije, ljubav i mržnja, užitak i bol.

Na drugoj ravna linija.

Ravna linija je bezbedna. Ravna linija je sterilna. Birajući ravnu liniju postajemo komadi mermera obavijeni kožom. Imitacije ljudskih bića koje prolaze kroz život i svet bez da su ikada u njima stvarno prisutni.

Zatvoreno srce znači relativno bezbolno preživljavanje.

Otvoreno srce znači puno življenje.

Vraćanje srca u grudi nakon dugog perioda zastakljenosti donosi šok, pometnju, zbunjenost i duboke potrese izazvane silinom bujice koja je dugo potiskivana, konačno oslobođena. Sledi period tektonskih poremećaja u psihi, turbulencija, lutanja, ekstrema.

Ali kada se on jednom završi, kada se talog spusti, kada se srce privikne na novo okruženje. Kada se intenzivne reakcije na najsitnije stimulanse smire, gubitak odžali, najskrivenija emocija izrazi, skala osećanja uravnoteži, baza povrati. Kada prelazni period prođe.

Raštrkani delovi sebe se, zahvaljujući razorenim bedemima, ponovo sastaju.

Metamorfoza se okončava.

Dobijate živo srce u grudima koje kuca u vašem, samo vama svojstvenom, jedinstvenom ritumu. U ritmu usklađenom sa ritmom sveta.

U ritmu usklađenom sa svojstvom.

Duboko uronjenom u život.

U ritmu srca od zlata.

Ilustracija: The heart and a bottle, by Oliver Jeffers