Vidiš psa koji neutešno laje jer je žedan, gladan i sam. Sam na nezaklonjenoj terasi, po suncu i po kiši.
Vidiš pregaženu mačku i automobil koji nastavlja dalje.
Vidiš bezdomnog čoveka zgrčenog na mermernom pločniku ispred pozlaćenog izloga.
Vidiš kako ljudi skreću pogled, okreću glavu, gaze dalje. Nedodirljivo, samoživo, odsečeno.
Vidiš da živiš u svetu koji rastura krhko, zlostavlja slabo, grabi što više može za sebe, samo za sebe.
Mi ljudi jednostavno ne znamo kako da se nosi sa emocijama. Zbog toga ih isključujemo, krijemo u podrume i pećine, i živimo
negde na površini. Krijemo stvarne sebe i projektujemo imitaciju. Pokušavamo da uverimo sebe i svet da smo stvarni.
A nismo.
Duboko smo zakopani, tamo negde sa skrivenim bolovima i stidovima, tamo negde sa neproživljeni delovima sebe koje smo odbacili, prestrašeni od njihovog eksplozivnog potencijala, prestrašeni od njihove istinitosti, ogoljenosti i sirove snage.
Dok stojimo na ivici života, najbolje što možemo da uradimo je da pogledamo pravo u njegov ambis.