Mi ljudi jednostavno ne znamo kako da se nosi sa emocijama. Zbog toga ih isključujemo, krijemo u podrume i pećine, i živimo
negde na površini. Krijemo stvarne sebe i projektujemo imitaciju. Pokušavamo da uverimo sebe i svet da smo stvarni.
A nismo.
Duboko smo zakopani, tamo negde sa skrivenim bolovima i stidovima, tamo negde sa neproživljeni delovima sebe koje smo odbacili, prestrašeni od njihovog eksplozivnog potencijala, prestrašeni od njihove istinitosti, ogoljenosti i sirove snage.
Blizina Crnog psa sekla mi je kolena i dah. Od nje bih postajala sleđena figura bez misli, zarobljena u zakrivljenom prostorvremenu večne senke. Njegovo prisustvo sabijao je celo moje postojanje na vrh igle od leda.
Prošle zime, penjala sam se na Imitos svakog dana. Stizala bih na prvu uzvišicu malo pre zalaska sunca i gledala odozgore atinska predgrađa, brda, i more i brodove u daljini. Moj pogled, do tada fiksiran na unutra i na mračno, preusmeravao bi se ka spolja i ka svetlu.
Zamislite sport u kome se brzi takmiče protiv sporih, slabi protiv jakih. Sport u kome se nadmeću laki protiv teških, mladi protiv starih, siti protiv gladnih. U kome jedni startuju sa jakim timom podrške na odličnim pozicijama, a drugi na lošim i prepušteni sami sebi. A onda svi trče i takmiče se na istom terenu i po istim pravilima. Takav sport postoji i zove se život.