Periodi umerenosti postoje da bi nas pripremili na skok u svemir krajnosti. Kada se jednom nađemo na litici, samo od nas zavisi. Da li ćemo napraviti taj korak. Ili ćemo ostati u mestu.
Da li ćemo živeti.
Ili ćemo tavoriti.
Ono što je unutra hoće napolje. Ono što je potisnuto hoće da se oslobodi. Ono što je skriveno, hoće da se otkrije.
„Samo ja postojim”, rekao je jedan poseban pisac. Znam šta je mislio. Nekada mi se čini da je svet samo produžetak mene. Da je ono što se dešava u meni sve što se dešava. Da svet postoji samo iz mene, kroz mene, zbog mene.
Naravno, sve je to njegova igra. Usamljenog monarha kome je nemoguće da izađe izvan granica sebe i svog postojanja. Igra ljudskog uma. Continue reading
Koreni me nikada nisu privlačili. Isuviše zemljani, uobličeni, konačni i obični, nisu me uzbuđivali. Dok oblaci… Promenljivi, daleki, puni mogućnosti; oblaci su bili moja kuća. Sa korenima nisam osećala nikakavu povezanost, ali u oblacima sam pripadala.
Zamislite sport u kome se brzi takmiče protiv sporih, slabi protiv jakih. Sport u kome se nadmeću laki protiv teških, mladi protiv starih, siti protiv gladnih. U kome jedni startuju sa jakim timom podrške na odličnim pozicijama, a drugi na lošim i prepušteni sami sebi. A onda svi trče i takmiče se na istom terenu i po istim pravilima. Takav sport postoji i zove se život.
Dok stojimo na ivici života, najbolje što možemo da uradimo je da pogledamo pravo u njegov ambis.
Ponikla sam iz haosa. Njegova dekadenca zahvatila me je od ranog doba. Patogen na drvetu mog života, usmeravao me u pogrešnim pravcima, vukao u samodestruktivnost.
Dugo mu se nisam suprotstavljala. Gubila sam se u njegovoj lepljivoj magli, punoj nezapočetih bitki i preranih poraza. Njegova volja me je obavijala, vezivala i potčinjavala. Susret haosa i mene završavao se na jedan način: njegovim trijumfom, mojom predajom.
Tamo gde asfalt prelazi u travu a bandera u drvo, postoji jedno posebno mesto.
Mesto na kome se ukrštaju različiti pogledi na svet, na kome se susreću suprotni stavovi i drugačije životne filosofije. Mesto na kome se svakodnevno sreću i tolerišu anarhisti i globalisti, kritičari i idealisti, ratoborni i miroljubivi, ćutljivi i pričljivi, religiozni i ateisti. To mesto je pseći park.
Jurimo kroz život kao da ćemo živeti beskonačno. Kao da će naša tela biti zauvek jaka, naša čula otvorena, naš um oštar. Kao da će nas sadašnji trenutak zauvek čekati. Usisani onim što će se desiti sutra ili onim što se desilo juče, promiče nam ono što se dešava danas, ono što se dešava sada. Continue reading
Nekada je brza i iznenadna. Nekada je lagana i postepena. Nekada je spora i neprimetna, a nekada silovita i ruši nam sve. Ali uvek je izvesna.
Prvog dana u psećoj školici, nisam se složila sa trenerom da gušenjem nateram mog psa da me sluša. Instruktor mi je tada rekao: „Pokazuješ da si slaba”. Udaljujući se sa nediplomiranim psom, zamislila sam se nad tom rečenicom u kojoj je oslikana zabluda koja već preugo traje: da je sila isto što i snaga.
Antički epovi i drevni mitovi opevali su brutalni narativ starog sveta u kome je demonstracija snage demonstracija nasilja. Po tradicionalnom stavu biti jak znači biti neosetljiv, biti čvrst znači nemati empatiju prema drugim bićima; snaga se izjednačuje sa bezosećajnošću a čvrstina sa silom.
Kada je tiranin Pistrat bio prognan iz antičke Atine kojom je vladao, znao je da će morati da smisli nešto izuzetno da bi povratio vlast. On i njegove pristalice su se odlučili za „nebeski znak” i organizovali su pompezan povratak u polis, gde je na kolima pored Pistrata bila smeštena stasita žena u raskošnoj ratnoj opremi, koja je glumila boginju Atinu.
Poverovavši da je to zaista boginja koja je sišla sa Olimpa specijalno da bi preporučila Pistrata, zaslepljene mase su ga dočekale klicanjem i bespogovorno su prihvatile njegov povratak na vlast. Iako moćnici tog vremena nisu imali na raspolaganju studije ličnosti, fokus grupe i PR strategije, uspešno su obmanjivali mase manipulišući njihovim iracionalnim verovanjima. Continue reading
Postoji imetak koji je podjednako raspoređen među ljudima, koji se ne može zaraditi ili naslediti. Za razliku od materijalnog imetka, ne može se steći, ućariti ni oteti. Taj imetak je vreme. Pošto ga ne možemo podići sa bankomata ili šaltera, niti ga uknjižiti ili oročiti, izmiče nam spoznaja da je vreme kapital, dragocenost daleko vrednija […]
Ledena doba dolaze i odlaze, vrste se rađaju i izumiru, galaksije se sudaraju, supernove eksplodiraju. Zemljina kora, čvrsta i stabilna pod našim koracima, leži na podzemnim okeanima tečne magme, koja je u neprestanom pokretu.
Ljudi se udružuju i rastaju, ćelije se obnavljaju i dele, imperije se uzdižu i propadaju.Ništa u našem okruženju ne stoji u mestu, iz trenutka u trenutak sve se menja.
Od svog nastanka, mase ljudi se kreću u svim pravcima, i sudaraju se, bore, mešaju i stapaju između sebe; razmenjuju znanja, dobra, udarce, mišljenja i gene.
Tokom šestog veka pre nove ere, u antičkom polisu Atini odvijala su se kurpna društvena previranja. Politička i ekonomska dominacija privilegovane aristokratije nad osiromašenim i prezaduženim radnim stanovništvom, počela je da se ljulja pod naletom teške materijalne krize. Kriza je navela radno stanovništvo na pružanje otpora i pobunu protiv oligarhije, što je dovelo do stvaranja […]