Vidiš psa koji neutešno laje jer je žedan, gladan i sam. Sam na nezaklonjenoj terasi, po suncu i po kiši.
Vidiš pregaženu mačku i automobil koji nastavlja dalje.
Vidiš bezdomnog čoveka zgrčenog na mermernom pločniku ispred pozlaćenog izloga.
Vidiš kako ljudi skreću pogled, okreću glavu, gaze dalje. Nedodirljivo, samoživo, odsečeno.
Vidiš da živiš u svetu koji rastura krhko, zlostavlja slabo, grabi što više može za sebe, samo za sebe.
Blizina Crnog psa sekla mi je kolena i dah. Od nje bih postajala sleđena figura bez misli, zarobljena u zakrivljenom prostorvremenu večne senke. Njegovo prisustvo sabijao je celo moje postojanje na vrh igle od leda.
Prošle zime, penjala sam se na Imitos svakog dana. Stizala bih na prvu uzvišicu malo pre zalaska sunca i gledala odozgore atinska predgrađa, brda, i more i brodove u daljini. Moj pogled, do tada fiksiran na unutra i na mračno, preusmeravao bi se ka spolja i ka svetlu.
Ili kako sam brojala pirinač i sočivo mrzeći Marinu Abramović.