Labrador štene Nio

Prvo putovanje

Odrastao sam u mekom i toplom maminom krilu sa gomilom braće i sestara. Kada smo malo porasli naš čov bi nam dovodio druge čovove u posetu, kojima se naše trapavo prevrtanje i štrpkanje rukava dopadalo toliko, da su odlazeći vodili sa sobom i nekoga iz našeg malog čopora, verovatno da bi bili još grickani.

Umirao sam od radoznalosti da saznam gde se to ide i šta se to tamo dešava, pa sam odlučio da ću sledeći put kada se pojave malo više da vrckam.

Bila je to balava borba tur u tur, ali sam na kraju nadvrckao krofnastu švecu i uskoro sam se uputio u novi svet u naručju jedne male čovice koja je baš slatko mirisala.

Nepoznati svet je bio mnogo uzbudljiviji nego što sam ga zamišljao! Na svakom koraku sam otkrivao nove mirise, viđao svakojaka čuda i pronalazio nove misterije za istraživanje i rekvizite za igranje.

A najviše od svega, dopadala mi se moja mala čovica. Razigrana kao moja šveca-krofnica, bila je moja ljubimica i omiljena igračka. Jurili smo se po kući i sakrivali po sobama i ormarima, prevrtali se po tepihu i navlačili oko čarape; grickao bih joj uvce dok bi se kiliberila, a onda bi me ona iscmakala od njuške do šape. Predveče bi se igrala sama sa nekim štapićima i listovima, a ja bih se nanjupao i slatko kunjao pored njenih nogu.

Svakog jutra, iako smo se zdušno borili protiv te nepravde, negde su je odvodili. Ona nije htela da se rastane od mene a ni ja od nje, i jadikovali bismo koliko nas je grlo nosilo. Taj naš kukavni pokušaj nije palilo, i ne obazirući se na naše zapomaganje veliki čovovi bi joj kačili nešto na leđa i odvodili je.

Kada bih ostao sam malo bih kunjao, a onda bi mi postalo dosadno pa bih šnjufao okolo. U nekom trenutku bih se rastužio jer sam bio skroz sam i nisam imao sa kim da se igram, ali bi mi onda neko novo otkriće skrenulo pažnju.

E sad, ovo dvoje velikih čovova bili su prilično smoreni i samo su nešto zvocali. Očigledno nisu čuli za savremene vaspitne metode (koje vi zovete obuka ili dresura pasa), pa su pokušavali da me nauče da ne piškim na tepih tehnikom iz kamenog doba – udarali su me po njuški nekim lišćem. Takođe su džvanjkali kada bismo mala čovica i ja bili malo glasniji i dernjali su se kad god bih uzeo da glockam nešto po kući.

Nisam ih krivio što nisu znali ništa o štencima i o tome kako mi gledamo na svet, ali kada sam ih zvao da ih kroz igru edukujem nisu bili zainteresovani, i sve vreme bi sedeli ispred neke kutije i odsutno zurili u nju ne dajući znake života. Na mene i malu čovicu bi obraćali pažnju samo kada bi nam držali pridike ili nam naređivali nešto. Tako da sam se svetio jedući im papuče.

Zvocali su i kada bi me vodili u šetnju, u kojoj bi me, umesto da istražujemo nove teritorije i upoznajemo komšije, samo terali da „obavim svoje” – što ja naravno nisam radio jer bi me onda odmah vodili kući.

Ali ono što sam najviše mrzeo, više nego džangrizanje, lupanje po njušci i kratke šetenje, bilo je da ostajem sam. I baš jednog takvog, maleroznog usamljenog dana, sve je krenulo nizbrdo.

Pas i putovanjaBrodolom

Tog decembarskog jutra kada sam po običaju ostao sam, razvlačio sam se sanjivo po kući ne znajući šta ću sa sobom. Iznjuškao sam već svaki kutak i izglockao do poslednjeg konca zaboravljenu papuču, kada sam snimio moju omiljenu igračku – tenisku lopticu. Loptica je stajala na postolju pored one kutije u koju su čovovi non stop pijili.

Pokušao sam da uzmem lopticu skakutajući uvis ka njoj, ali je bila previsoko i nisam mogao da je dohvatim. Od toga sam je samo još više želeo! Dok sam bezuspešno skakutao, pažnju mi je skrenulo crno uže koji je ležalo na podu pored kutije. Ispitao sam uže zubima, ali je ono bilo tvrdo i nisam mogao da ga gricnem, pa sam počeo da kidišem na njega i da ga cimam levo-desno. Htelo je da se igra i vuklo je na svoju stranu, pa sam još žešće počeo da ga tresem i cimam, sve dok nisam slomio njegovo otpor i dao mu do znanja da, kada čovova nema, ja sam ovde glavni. Izgleda je uže to javilo i kocki, jer se ona zaljuljala i tresnula na  pod. I zamislite – zajedno sa njom, pala je i moja loptica! Bio sam tako srećan i ostatak jutra sam proveo igrajući se sa lopticom.

Kada su se čovovi vratili bio sam radostan kao i uvek, ali su se oni razgoropadili čim su ušli. Dobio sam po guzi i bio izbačen na terasu. Čuo sam moju čovicu kako se buni i pokušava da me izbavi, ali joj nije uspelo.

Protestvovao sam glasno neko vreme (samo da se zna – nisam plakao već sam protestvovao!), ali na mene niko nije obraćao pažnju. Ostao sam da džonjam na terasi pitajući se šta se to kog kojota dešava.

Čovovi su vikali i raspravljali se celog tog dana. Tek uveče su me pustili unutra, što je bilo krajnje vreme jer mi se repić već uveliko smrznuo. Nešto se u međuvremenu desilo sa mojom malom čovicom i nije bila razigrana kao i obično, već je  samo htela da me drži u naručju i mazi. Nisam mogao da shvatim zašto su njene divne okice te večeri bile tužne i plačne, kada sam ja bio pored nje. Pošto nisam uspeo da oraspoložim moju ljubimicu, odspavao sam partiju u njenom mekom krilu dok me je obasipala poljupicma i suzama. Bio sam mali i neiskusan pa ništa nisam sumnjao, i bezbrižno sam spavao dok mi se približavala katastrofa.

Sutradan kada su svi otišli, tek što sam ponovo zakuntao kada se čov neočekivano vratio. Baš sam mu se obradovao,  a još više sam se oduševio kada me je odveo u onaj sanduk koji vas malo ljulja i onda ste odjednom negde drugde. Nakon dužeg ljuljanja, našli smo se na nekom lepom mestu punom drveća. To mesto mi je bilo nepoznato i odmah sam krenuo u istraživanje. Čov se malo čudno ponašao, ali ništa nisam sumnjao. Čak i kada je počeo da me vezuje za drvo, pustio sam ga misleći da je to neka nova igra.

Hej, šta je ovo – preskakanje konopca? – kul! Sakautao sam i prevrtao se oko užeta za koje sam bio vezan, pa sam se na kraju malo i upetljao. Dok sam se sa mukom ispetljavao, izgubio sam mog čova iz vida, što je, kako će se ispostaviti, bila velika greška. Kada sam  primetio da ga nema bilo je već kasno.

Osvrnuvši se okolo, snimio sam ga kako se brzim korakom udaljava od mene.

„Ej šta je ovo, gde to ideš! Dođi da me odvežeš.. Eheeeeeej… Gde to ideš bez mene!… Nećeš valjda da me…ostaviš ovde?!

Zapomagao sam na sav glas koliko sam mogao, ali je moj čov otišao i nije se više vratio. Ostao sam sâm, vezan za drvo u nepoznatom parku, i priznajem da sam se malčice uplašio. Upinjao sam se i vukao iz sve snage, ali nisam mogao da se oslobodim. Tako sam proveo zarobljen ceo taj dan, koji kako je prolazio odnosio je i moju nadu da sam možda slučajno zaboravljen.

Tu i tamo su prolazili neki nepoznati čovovi ali nisu obraćali pažnju na mene, iako sam iz sveg glasa kukao da sam žedan i gladan. Već je bio počeo da pada mrak i bivalo je sve hladnije. Sklupčao sam se da se malo zgrejem i pokušao sam da zaspim misleći na moju malu čovicu.

Labrador-retriver-stenciNove pustolovine

Ne znam koliko sam vremena tako proveo sanjareći, kada sam osetio da me neko odvezuje i odnosi negde. To je bio neki mladi čov koji me je odveo svojoj kući (hvala ti dobri čove!), gde sam se zgrejao i gde mi je dao da jedem i pijem koliko sam hteo – čime sam se priznajem izdašno okoristio. Od zahvalnosti sam izlizao čova od glave do pete, i zamoren svim uzbuđenjima tog dana odmah sam zakuntao.

Kad sam se probudio tek što sam doručkovao i počeo da se opuštam, kada je ponovo krenula akcija. Opet sam se našao u onom sanduku od čijeg je ljuljana već počela da mi biva muka, a onda sam bio prebačen u drugi – kod nekog novog čova koji je mirisao na travu. Svideo mi se njegov miris ali sam ipak bio na oprezu. On me je odveo u njegovu kuću u kojoj je bila i neka nepoznata čovica koja je mirisala na hleb. Odmah sam ih oboje oborio sa nogu svojom štenećom slatkoćom, i mogao sam da im radim šta god hoću.

Dani su prolazili a ja se više nisam selio, i zaključio sam da  ne bi bila loša ideja da se konačno skrasim. Ipak, morao sam da se uverim da moji novi čovovi nisu labilni kao oni prethodni, pa sam rešio da ih malo isprobam pre nego im pružim svoje poverenje.

Grizao sam ih bez milosti svojim iglicama od zuba, pravio sam rusvaj po kući, nisam dao da me maze, oglođao sam im sve papuče (a i poneku cipelu i patiku), grebao sam ih i bežao im u parku. Takođe sam mudro uspostavio ritam izlazaka o kakvom sam ranije mogao samo da  sanjam – izlazio sam napolje na svaka dva sata. I to u pseći park svaki put! Pošto su se pokazali izdržljivi i nisu pravili dramu zbog malo štete po kući i pokoje  ogrebotine, rešio sam da im dam svoje poverenje. Tako sam prihvatio nove čovove u moj čopor.

Čak sam pristao da se odazivam na ovo blesavo ime koje su čuli u nekom blesavom filmu…Sreća moja pa nisu poslušali Uroša, inače bih prošao još gore – zamislite blama u parku kad bi me pred celim društvom pozvali Orlando.

Poučen prethodnim iskustvom, budno motrim moje čovove i držim ih na oku da im slučajno ne padne neka glupost na pamet – kao na primer da me vežu za drvo. Jednom su probali da me ostave zavezanog ispred neke pekare, ali sam iz predostrožnosti udario u paklenu dreku i napravio toliki džumbus, da im tako nešto više nikada nije palo na pamet.

Pas na letovanjuPotegao sam i neke veze da bi ih usmerio na pravi put u vezi mog vaspitanja, da ne bi slučajno zalutali među davitelje i strujošokere. Preko jedne fine Marine, upoznao sam ih sa savremenim metodama obuke pasa, koje se baziraju na pozitivnoj motivaciji, nagrađivanju dobrog ponašanja i učenju kroz igru.

Sve u svemu, srećan sam sa mojim novim čoporom. Idemo u duge šetnje, imam puno loptica za kojima mnogo volim da jurcam, ne ostavljaju me često samog.Imam super društvo u parku, a imam i devojku – i to kakvu! – krasnodlaku i gracioznu, sirenu Žizel.

Beli retriver Žizel štene

Moja mala slatka Žizel

Dresiram moje čovove lagano, što nije tako jednostavno jer nisu uvek baš bistri.

Evo sad ću vam pokazati kako to u praksi izgleda.

Vreme je za šetnju i fiksiram moju čovicu pogledom, što treba da joj bude signal da hoću napolje – a ona uporno pipka onu svoju kockastu životinjku i gleda u njeno svetleće oko. Što znači da je vreme za primenu strategije za specijalne slučajeve.

Ajmo idemo prvo lagano, skoči na sofu pored nje – taaaako – zatim liz-liz- po ruci, pa onda gurni njuškicu u vrat, pa onda gric-gric za uvce, taaako. Sledeći korak je pružanje punom dužinom tačno između nje i kockaste životinjke i lagano protezanje, dooobro. A sad kad imam njenu pažnju – pun napad! Uvali se u krilo -> istisni neprijatelja -> grickaj vrh nosa -> liskaj uvce -> vrckaj malo -> maši repom. Aaaaa, sada ste nas primetili, e to mi se sviđa.

Ispuštam groktavi zvuk kada me pomazi, a onda pravim munjevit skok do ulaznih vrata, koja onjušim pa je brzo pogledam iskosa – što je finalni korak moje „piki mi se“ koreografije, na koju uvek skaču kao opareni i vode me u šetnju. Slučajno sam jednom izvalio foru i od tada ih totalno imam u šaci. I evo moje čovice kako žurno navlači patike, tačno kao što sam planirao.

Hvala na pažnji i druženju, odoh ja sad u park.

A znate šta je najbolje od svega?

Opet sam je uradio na foru, uopšte mi se ne ide u WC.

Labrador-retriver-stenci-loptica*
*      *

Niovu priču je objavila i najveća domaća zajednica ljubitelja životinja, na kojoj je osvojio srca mnogih dobrih čovica i čovova. Šmeker kakav jeste, Nio se zbog novostečenog statusa zvezde nije uobrazio, i ne mareći mnogo za svoj imidž, nastavlja da svakog jutra pedantno oblizuje sopstvenu pozadinu.

Niova priča objavljena je u knjizi „Tragovima moga psa”, u ediciji „Bestseler” izdavača Čigoja štampa.

Niova priča objavljena je i na sajtu zivotinje.rs u tri nastavka:
Memoari jednog psa (I ): Prvo putovanje kroz život
Memoari jednog psa (II): Polomio sam im televozor i zbog toga su me ostavili samog u šumi
Memoari jednog psa (III): Konačno, Nio je postao srećan pas

Još kučkarskih priča:
U Beogradu je i razigran pas postao krivično delo – Amitz Dulniker
Džukci – Gunđam po kućama
O psima i ljudima – Prešlicavanje
Zlostavljanje životinja odlika psihopata – Bluz crnog mačka
Bez dlake na jeziku – Rujana Jeger

Join the conversation! 6 Comments

  1. Divna prica! Obozavam pse i mislim da su to najdivnija stvorenja!

    Reply
  2. Auh, kako lepa priča. Čitao bez daha. 🙂

    Reply
  3. Svaka cast anci super prica :)))

    Reply
    • Hvala 🙂 Mufljuz Nio se, pošto je malo porastao, malo smirio, ali ne toliko da nam tu i tamo ne smesti po koju zvrčku 🙂

      Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Category

Razno

Tags

, , , , , , ,