U jednoj fazi koja je trajala par godina, bila sam opsednuta pop naučnim dokumentarcima o vasioni i njenim misterijama. Odgledala sam sate i sate materijala o nastanku vasione i silama i zakonima koji u njoj vladaju, o galaksijama, supernovama, kvazarima i crnim rupama, o tamnoj materiji i tamnoj energiji. U jednom od tih dokumentaraca, čula […]
Vidiš psa koji neutešno laje jer je žedan, gladan i sam. Sam na nezaklonjenoj terasi, po suncu i po kiši.
Vidiš pregaženu mačku i automobil koji nastavlja dalje.
Vidiš bezdomnog čoveka zgrčenog na mermernom pločniku ispred pozlaćenog izloga.
Vidiš kako ljudi skreću pogled, okreću glavu, gaze dalje. Nedodirljivo, samoživo, odsečeno.
Vidiš da živiš u svetu koji rastura krhko, zlostavlja slabo, grabi što više može za sebe, samo za sebe.
Moja generacija ne pripada digitalnim urođenicima. Rođeni sedamdesetih, mi smo deca asfalta, grubih fizičkih igara i ranih šljivciga. Urođenici starog analognog sveta, prve note čuli smo sa gramofona, prve pokretne slike videli smo na crno belom televizoru. Komunicirali smo dovikujući se preko prozora i ulica, i preko masivnih fiksnih telefona.