Periode mrtve tišine smenjivali su čudni zvuci na koje sam se trzala kao riba na udici. Bila sam ubeđena da čujem kako se neko ili nešto penje uz stepenice, da zmije izlaze iz zidova a utvare iz vazduha, da će krevet, zajedno sa mnom na njemu, svakog trenutka početi da lebdi, da je kuća opkoljena lopovima koji samo čekaju da zaspim da bi krenuli u napad. Jedino što me je zaustavljalo da pobegnem glavom bez obzira bila je pomisao na jezivo puste ulice, i strah da ću zauvek nestati u njihovom mračnom lavirintu.
Potrpala sam sve što sam imala u taksi i dala vozaču papirić sa adresom na kojoj je po dogovoru trebalo da me čekaju ključevi mog novog doma. I onda se vlasnik stana nije pojavio sa ključevima, a ja nisam znala gde ću te noći da prespavam.