U stvarnom, opipljivom svetu krvi, mesa, izgovorenih reči, vrata, stepenica i bandera. Oštrih uglova, kockastih oblika, granica i ograničenja. Bila je, a nije.
U nestvarnom, neopipljivom svetu senzacija i emocija, ideja, misli i snova. Oblih uglova i fluidnih oblika, bez granica i ograničenja. Bila je.
Tamo gde asfalt prelazi u travu a bandera u drvo, postoji jedno posebno mesto.
Mesto na kome se ukrštaju različiti pogledi na svet, na kome se susreću suprotni stavovi i drugačije životne filosofije. Mesto na kome se svakodnevno sreću i tolerišu anarhisti i globalisti, kritičari i idealisti, ratoborni i miroljubivi, ćutljivi i pričljivi, religiozni i ateisti. To mesto je pseći park.
Nezadovoljni čitalac javlja se u komentarima prikaza nove knjige od nepoznatog autora: „Danas svako može da objavi knjigu”. U reakcijama na članak o obrazovanju, novi kritizer udara: „Danas svako može da ima diplomu”. U žučnoj raspravi o stilu (kojoj protiv svoje želje prisustvujem), jetki zaključak daje konačnu presudu: „Danas svako može da bude modna ikona“.
Gde god da se okrenem, nailazim na proteste što danas svako može da bude naučnik/umetnik/novinar/direktor, da ima decu, organizuje demonstraciju ili snimi film, što je sve, kako izgleda, rezervisana privilegija. Samo, za koga?
DIGITALNA POLICIJA UPOZORAVA: AKO TRAŽITE KORISNE SAVETE O BLOGOVANJU, INFORMACIJE KAKO DA ZARADITE OD BLOGA, ILI IDEJU KAKO DA POSTANETE INTERNETSKI MILIONER, PRESKOČITE OVAJ TEKST.
Jedne vetrovite septembarske noći stajala sam neodlučno nad mračnim ambisom strahova i sumnji. Pod pretnjom mogućeg povlačenja u osudnom trenutku, uz poklič „sad ili nikad!”, bacila sam se u nepoznato. Kliknula sam na plavo dugme pretećeg izgleda, na kome je pisalo „PUBLISH”.
Dok sam živela kao slobodni duh i negovala moje kreativno biće, one malo prizemnije potrebe kao što su redovni obroci i krov nad glavom, nisu bile adekvatno ispunjene. Dok sam živela kao efikasna mašina i bila opsednuta produktivnošću, zanimale su me samo kvantitativno orijentisane aktivnosti merljivog učinka i konkretnih rezultata.
Sve to navelo me je da potražim odgovor na večno pitanje: Da li je podeljenost između sveta ideja i praktičnog sveta neizbežna?
Odrastao sam u mekom i toplom maminom krilu sa gomilom braće i sestara. Kada smo malo porasli naš čov bi nam dovodio druge čovove u posetu, kojima se naše trapavo prevrtanje i štrpkanje rukava dopadalo toliko, da su odlazeći vodili sa sobom i nekoga iz našeg malog čopora, verovatno da bi bili još grickani.
Dobrodošli na blog talassi.net. Tekstovi koje ćete pronaći na ovim stranama rezultat su mog biosa, mojih iskustava i pogleda na svet. Obrađujem teme koje su meni važne i bliske, kao i događaje koji su me dotakli. Kada pisani tok misli naleti na vrtlog ili kada skliznem sa uske daske realnosti, okrećem se pripovedanju i kroz […]