Nezadovoljni čitalac javlja se u komentarima prikaza nove knjige od nepoznatog autora: „Danas svako može da objavi knjigu”. U reakcijama na članak o obrazovanju, novi kritizer udara: „Danas svako može da ima diplomu”. U žučnoj raspravi o stilu (kojoj protiv svoje želje prisustvujem), jetki zaključak daje konačnu presudu: „Danas svako može da bude modna ikona“.

Gde god da se okrenem, nailazim na proteste što danas svako može da bude naučnik/umetnik/novinar/direktor, da ima decu, organizuje demonstraciju ili snimi film, što je sve, kako izgleda, rezervisana privilegija. Samo, za koga?

Ako prema pedantnim propisivačima nije u redu da svako može da bude neko ili da uradi nešto, ko je onda taj neko ko to treba i može? Gde se dobija to pravo, ko ga daje i kako se odlučuje ko je za šta podoban?

Možda propisivači planiraju da reše taj problem osnivanjem komiteta „Svako to ne može: komisija za propisivanje normativa za dozvoljene individualne delatnosti i za sprečavanje slobodnog izražavanja“. Taj komitet bi lepo i temeljno izvršio podelu populacije na kaste, na osnovu kojih bi se odredilo kome se šta dozvoljava da radi. Svačiji život bi zavisio od toga u koju kastu ih komitet smesti, a najmanji pokušaj delanja u drugoj oblasti bio bi najstrožije kažnjavan. Komitetom bi, svakako, predsedavali stegnousti ocenjivači, koji su ostvarili san svih zajedljivaca, za sebe odredivši najvišu kastu od svih: propisivačku.

Tako bismo imali uredno parcelisan svet standardizovanih jedinki u kome svaka zna svoje mesto. Privilegovane kaste imale bi pravo da se obrazuju, izraze i stvaraju – u dozvoljenim oblastima, dok bi one manje srećne vodile skučene živote zatvorenih mogućnosti. Ako ova, ne tako nova ideja za uniformisan svet predodređenosti i podela, doživi još jednu reinkarnaciju, unapred ulažem molbu komitetu za ispisivanje iz njega.

Možda neki od propisivača nisu zajedljivi ni diktatorski nastrojeni – možda su samo revoltirani još jednim fušerski napisanim bestselerom, još jednim plagiranim doktoratom, još jednim pozerom ili šarlatanom koji prosipa svoju plitku pamet, još jednim nepismenim blog postom koji podučava kreativnom pisanju ili kopirajtingu. Revolt je razumljiv, ali, negirati zbog ovakvih mućaka svima pravo da se izražavaju, da se obrazuju i stvaraju, nije ništa drugo nego elitizam.

Današnja hiperprodukcija svega – knjiga, naučnih radova, multimedijalnih sadržaja, filmova, teorija, saveta za zdrav život – dovodi do, sa jedne strane povećanja verovatnoće da će među njima porasti broj onih koji se izdvajaju superiornom demonstracijom znanja, originalnosti, veštine, dok se sa druge strane recipročno uvećava i broj onih koji se izdvajaju svojom vanserijskom besmislenošću, onih malicioznih, traljavih, izlišnih.

Knjige su napisali Marijana Mateus i Dean Pelić, ali i Virdžinija Vulf i Mikhail Bulgakov; muzičke albume su snimili Mili Vanili i Lela Andrić, ali i Majls Dejvis i Marija Kalas; doktori nauka su Šakil O’Nil i Ekstra Nena, ali i Isidora Sekulić i Umberto Eko.

Razlika između kvalitetnog rada i klovnovske imitacije lako se prepoznaje, i poplava treša samo još očiglednije ističe kvalitetan rad.

Svako, naravno, ne može da slika kao Frida Kalo, da piše kao Nabokov, da komponuje kao Bah, da peva kao Areta Frenklin, da pleše kao Ana Pavlova.

Ali svako treba da ima pravo i mogućnost da se kreativno izrazi, da se igra rečima, bojama, idejama, notama, materijalima, oblicima, pokretima, kodom. Da secka, lepi i prelepljuje, da eksperimentiše, da se bavi nepraktičnim i neprimenjivim, da smišlja neostvarive ideje, da šara, greši i maši. Bavljenje tavim aktivnostima utišava šum sveta, osvetljava unutrašnje rudnike ideja i vodi boljem upoznavanju sebe.

Kreativno izražavanje lekovito je po ljudsku psihu, i iako verovatno neće stvoriti iduće remek delo, stvoriće jedno budnije, mirnije, prisebnije ljudsko biće.

A toga nam fali možda čak i više nego novih remek dela.

Zato, pustite ljude da se izraze.

*
*    *

Kolaž: Gustavo Ortiz, “Pursuit of happiness”