Jutarnja gimnastika na ostrvu
April 24, 2014

Ostrvska gimnastika

Prozračno ostrvsko jutro donosi svež miris pučine i paperjasto  prelamanje morske pene. Nabujalo mediteransko proleće oslikava tirkiznu arabesku, po čijoj se svetlucavoj površini  prelamaju  i cakle zlatne iskre sunčevih zraka.

I pored snene atmosfere koja poziva na opuštanje i siestu, dvadesetak zajapurenih turista se svojski trude da povrate kondiciju izgubljenu tokom davno prohujalih studentskih dana po pivnicama Lajpciga i Minhena. Uprkos salčićima koji se poput tendi na vetru njišu sa opuštenih nadlaktica i impresivnim pivskim stomacima, štreberski ponavljaju svaki moj pokret.

Polučučanj, uspravljanje, glava levo, glava desno. Četiri pokreta zastarela koliko i Windows 98, i koja u ulozi novopečene instruktorke gimnastike razvlačim već preko svake mere. Ne odugovlačim zato što se divim čudesnom spoju Mora, Sunca i Neba – ja sada ništa od toga ne primećujem jer sam u paničnom strahu od onoga što sledi.

Neopskrbljena iskustvom profesionalnih instruktora koji pred grupom kontrolišu i planski izvode svaki svoj pokret, odlikujem se plahovitom hiperaktivnošću i koordinacijom pokreta tek rođenog ždrebeta. Tako sam se u pauzi nakon čučnjeva impulsivno počešala po glavi, da bi svi turisti, misleći da izvodim iduću vežbu, na gotovs ponovili pokret za mnom. Gledaju oni mene zbunjeno, gledam i ja njih zbunjeno i svi blesavo stojimo sa desnom rukom na potiljku.

Blagosloven da je, pada mi na um mozgoispirajući letnji hit Makarena, pa osećajući se kao totalna budala ali nemajući kud, krećem nesigurno da pevušim ritam na-na-na-na-na-na-Makarena, što nailazi na odličan prijem kod moje razigrane grupe, te stavljam i levu ruku na potiljak i na opšte oduševljenje plešemo Makarena koreografiju desetak puta.

Ali sada kada sam, pored Makarene, u proteklih dvadesetak minuta ispucala zagrevanje, iskorake i dokorake, doskoke i odskoke, kružne pokrete svim delovima tela, čučnjeve i polučučnjeve, u mom oskudnom gimnastičkom asortimanu više nije preostala ni jedna jedina vežba. Morski povetarac u kosi i sunčevi zraci na koži mi ne mogu pomoći, jer kada odbrojim poslednje ponavljanje – a uskoro ću morati to da uradim – nemam predstavu koju ću iduću vežbu da zadam.

I to više nije moj naveći problem.

Moj najveći problem je ekipa hotelskih menadžera na jutarnjoj inspekciji, koji su se u svojim tamnim odelima, poput jata gavranova zlokobno smestili ispod nadstrešnice obližnjeg bazenskog šanka.  I od svih radova koje treba obaviti u hotelu koji se priprema za vrhunac sezone, oni su našli da prate baš moj prvi čas jutarnje gimnastike! Stvar je u tome što jedan njihov mig u sekundi može okončati moj tek započet mediteranski san, i iz ostrvskog raja sa četiri zvezdice me vratiti u mamin pansion.

Pomisao na povratak u zemlju u kojoj je na budućnost udaren embargo čini da mi, uprkos jakom suncu, pod kožom romore hladni žmarci. Nastavljam sa časom osećajući metalnu oštricu straha pod grlom.

Povrh svega toga, trula jagoda na ukiseljenom šlagu trenutnih problema je moj novi šef –  crnobradi tim lider koji neronski zloupotrebljava zadobijenu moć nad par mladih i zbunjenih duša, koje su stotinama kilometara mora i kopna odsečene od svoje porodice, prijatelja i svih koje poznaju. Dodatno razdražen mojim izbegavanjem društva njegove starozavetne pojave u slobodno vreme, uhvatio me je na zub od kako smo stigli.

Kako sam se uopšte našla u ovakvom čabru?

U svojstvu članice tek pristiglog animatorskog tima zadužene za sportske aktivnosti u hotelu, tog jutra prvi put na bazenskom platou – a i u životu – držim čas jutarnje gimnastike. Ni na kraj pameti nam nije bilo da će se iko pojaviti na sinoć reda radi (tj. Generalnog menadžera radi) okačenom rasporedu animatorskih aktivnosti na panou pored recepcije, dok me po završetku doručka nije uvrebala grupa vremešnih fitnes entuzijazista.

Kada sam koji mesec ranije potvrdno odgovorila na pitanje „Da li ste dobri u sportu?”, bio je to najiskreniji odgovor koji sam – u svojoj do tada kratkotrajnoj karijeri traženja posla dala. Ali, dok je u mojoj glavi to pitanje zvučalo kao „Da li trčite brzo, dobro se snalazite sa loptom i možete ne stajući da plešete do zore?”, ono je kako se ispostavilo značilo „Da li umete da držite fitnes časove sredovečnim turistima praveći se da ste totalno budni i super raspoloženi u devet (!) ujutru?”.

Kupujem vreme istezanjem, koje otežem kao proveravajući da li ga svi pravilno rade. Spasonosna misao se u međuvremenu ne pojavljuje i nema mi druge nego da uradim jedinu preostalu vežbu, koju sam – zbog njenog pretpotopskog karaktera i stvarnog fizičkog napora koji zahteva – stvarno želela da izbegnem.

Spuštam se na strunjaču i ležem na stomak, zauzimam poziciju, izgovaram jednu od mojih pet stručnih fraza na nemačkom ales cuzamen i ambiciozno počinjem da radim sklekove.

Bila je to veoma loša ideja. Raskošan hotelski doručak pun slasnih jela kojima sam se obilato služila tog (kao i svakog drugog) jutra, je snagom neodimijumskog magneta vukao ka zemlji. Par puterastih kroasana sa kačkavaljem, topla vafla sa troduplim prelivom, dve čaše soka od pomorandže, porcija kajgane sa šampinjonima, pola jabuke i zalivanje belom kafom su pretvorili moj stomak u olovno gravitaciono đule.

A pored grčevitog naprezanja da se pridignem na svojim kost’n’koža rukama, moram i da  brojim praveći se da sam kul, i još da pratim učenike da li zabušavaju.

Dok se titanskim naporom dižem sa najniže tačke, sa svakim novim sklekom sam sve bliže tački ljubljenja strunjače. Svesna da se primiče trenutak kada ću morati da zadam novu vežbu – koju nikako da smislim!, očajnički mozgam, ali uzalud. Svako novo podizanje i spuštanje su sve teži, a volumen moje glave, trupa i udova kao da se utrostručio. Isceđenih snaga, sve više posustajem i polako nazirem predaju.

Dok brekćem i podrhtavam kao fića u petoj, kroz svest mi se probija poznati  zvuk okretanja točkova. Uz ne mali napor, okrećem glavu u pravcu iz kojeg zvuk dolazi i vidim kako stazicom pored bazena promiče nekoliko turista na biciklima.

Eureka!

Sa obnovljenim entuzijazmom i verom u život, okrećem se na leđa (skljokavši se prethodno na strunjaču elegantno kao džak krompira), najavljujem eureka vežbu, i počinjem da vrtljam nogama u vazduhu. Okrećem zamišljene pedale zamišljenog bicikla,  održavajući dinamiku povremenim šnel! i langsam… direktivama, koje moja grupa poslušno izvršava.

Pošto vidim da mi dobro ide, krećem da forsiram na maksimalan broj obrtaja, i za divno čudo umesto poklika na linč, sa strunjača se čuje mešavina smejurenja i ječanja, uz pokoje iskarikirano glasno kukanje. Iz redova mojih ležećih biciklista dolaze i pošalice koje izazivaju salve smeha, i iako ih ne razumem jer su na nemačkom, pridružujem se zabavi cereći se na prazno, učestvujući u duhu vrcavog raspoloženja koje je zavladalo.

Gvirkajući iz ležećeg stava vidim da su se gavranovi odobrovoljili videvši da se o gostima vodi stručna briga u pozitivnoj atmosferi, i na moje neizmerno olakšanje se polako udaljavaju, odlazeći da zlokobe nad nekim drugim.

Van opasnosti i opuštena, ne mogu da odolim da ne završim čas uz još malo kiliberenja, koje – kako se ispostavlja – osim mene i te kako zabavlja i moje živahne učenike. Teram ih da skakuću okolo kao žabe, što oni sa oduševljenjem prihvataju. Na kraju uz dogovor za ponavljanje časa morgen u isto vreme dobijam još i aplauz, na koji se bez trunke srama klanjam i šaljem poljupce na sve strane.

Opijena uspehom, zaključujem da me čeka blistava animatorska karijera, i ostatak jutra provodim maštajući o fantastičnom letu koje me očekuje.

Oko podneva odlazim na miting u bivšu hotelsku perionicu koja je sada naš animatorski ofis, i sva srećna i ponosna ne pokušavam da sakrijem ushićenje pobedom koju sam tog jutra izvojevala za sebe i svoj tim.

Čak me ni prisustvo mog dežurnog mučitelja ne mrači kao i obično, te u velikodušnom raspoloženju očekujem zaslužene lovorike.

Da ne dužim, usledilo je  razočaranje. Ne samo što nisam dobila lovorike, nego mi je još bio nariban nos. Moj pakosni chief animateur  (na čijem se fanfarama najavljenom turniru pikada pojavio samo jedan  učesnik) je bio nezadovoljan mojim izmotavanjem na času. Opijen zvukom sopstvenog glasa, tupio je dvadeset minuta, ne davši pritom ni jednu informaciju kako bi animatorski čas gimnastike u stvari trebao da izgleda, ili instrukciju šta sam to trebala da radim.

A onda mi je zadao finalni udarac.

– Ana, pošto ti je tako dobro krenulo, od sutra imaš novu aktivnost u programu – govori dok mu se zloba cakli u očima i pršti iz svake čekinje njegove zmijaste brade.

Odgovaram pogledom hladnim i mračnim kao sibirska noć.

–  Aha…? – iako napeta, trudim se da delujem nezainteresovano jer predosećam zamku.

– Držaćeš… – pravi dramatičnu pauzu dok me podmuklo fiksira ne bi li izazvao agoniju, ali mu bacam u lice odsečnu beogradskouličarsku hladnokrvnost, te bez očekivane naslade dovršava rečenicu – …jogu.

Naravno, jogu do tada nisam videla ni na televiziji, a jedina asocijacija koju sam imala na tu reč je bila neka maglovita predstava o ležanju na ekserima i lebdenju nad zemljom u turskom sedu.

A pošto se ova priča odvija u vreme pre Gugla i Jutjuba, možete i sami da pretpostavite kako je već prošao moj prvi čas joge…

Na sreću, raditi sa turistima je kao raditi sa sitim štencima – sve što im treba da budu zadovoljni je da se poigrate sa njima, i neće im smetati vaš manjak iskustva i dovijanje u hodu, već će biti zahvalni za dobru zabavu koju im pružate.

Koji mesec kasnije, promenivši hotel i ostrvo oslobodila sam se repate napasti, i ozarena otišla u susret novim avanturama.

I provela sam svoje prvo nezaboravno leto na grčkim ostrvima, koje je – osim ludo i fantastično – bilo i leto koje je zauvek promenilo moj život.

* * *

*Hvala mom Ivanu na naslovu priče.

*Fotografija preuzeta sa: www.sunseafun.com

Join the conversation! 5 Comments

  1. Setno-dovitljiva i ujedno duhovita priča, ispunjena humorom i dobrim završetkom, zarad boljeg i srećnijeg života.

    Reply
  2. Anci, fenomenalno kao i uvek! Slatko sam se nasmejala setivsi se svog prvog aqua aerobika i nadobudnog tim lidera sa Sicilije koji me je isto tako bacio lavovima bez prethodnog upozorenja, ismevajuci me pred gostima. Svi smo mi novopeceni animatori prosli kroz isto…i tada nam je to bilo strasno. Sada, kad se setim tih dana sa osmehom na licu, shvatam da je to verovatno bio najlepsi period mog zivota.

    Reply
    • Da, iz ove vremenske perspektive možemo da se smejemo tim situacijama, ali dok se dešavalo nije nam bilo do smeha… Roman bi mogao da se napiše o animatorskim dogodovštinama 😕

      Reply
  3. […] dve godine živim u Atini i iako su sezonski i part-time ostrvski poslovi već uveliko iza mene, ovo je prvi put da mi korporativni svet […]

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Category

Pričanje priča

Tags

, , , , , , ,