cryheartbutneverbreak6

Zamislite sport u kome se brzi takmiče protiv sporih, slabi protiv jakih. Sport u kome se nadmeću laki protiv teških, mladi protiv starih, siti protiv gladnih. U kome jedni startuju sa jakim timom podrške na odličnim pozicijama, a drugi na lošim i prepušteni sami sebi. A onda svi trče i takmiče se na istom terenu i po istim pravilima. Takav sport postoji i zove se život.

Na rođenju dobijamo različite karte. Dolazimo na svet u raznim životnim situacijama: u stabilnim porodicama punim ljubavi i u nestabilnim okruženjima disfunkcionalnih međuljudskih odnosa; kao željena i voljena, kao neželjena i odbačena, kao zapostavljana ili negovana deca. Odrastamo okruženi ljubavlju i ohrabrivanjem ili nemarom i obeshrabrivanjem. Kao decu, jedne nas uvažavaju i hvale a druge kritikuju i obeshrabruju, jedne nas obasipaju brigom i pažnjom, a druge zapuštaju i zlostavljaju. Jednima biva usađen osećaj potpunosti, drugima ne.

Dok još uvek plačemo kao novorođenčad nesvesna sebe, naš život je krenuo pravcem koji nismo svesno odabrali, određen — sve dok ne budemo u mogućnosti da pravimo sopstvene izbore — okruženjem u kome smo se zatekli.

Dok jedni nastavljaju iz detinjstva u mladost i u zrelost utvrđenim, stabilnim putem bez puno skretanja u nepoznatim pravcima, drugi samo njima idu. Traže se, lutaju, gube se i nalaze. Tražeći da nadomeste ono što je oduvek nedostajalo, da pronađu ono nešto što je oduvek falilo, često odlaze u krajnosti.

I sve vreme, biju duple bitke. Jednu spoljašnju, bitku za opstanak, ostvarenje ili uspeh. I onu drugu — unutrašnju bitku sa samim sobom. Dok neki emotivno oklopljeni idu pravo kroz život po utvrđenim istinama, drugi neprestano osluškuju treperenje svoje unutrašnjosti i preispituju sve što postoji, tražeći svoje odgovore, svoju istinu.

Početne pozicije nas jednim delom predodređuju. One grade bazu terena na kome igramo našu životnu utakmicu. Ali na svakom terenu, ma kako disfunkcionalan i loš bio, postoji prostor za slobodno delanje. Između loših početnih okolnosti i naših reakcija na njih u svesnom dobu, postoji međuprostor nad kojim imamo kontrolu. Nekada uzak, nekada širok, često trnovit i pun prepreka, ponekad nevidljiv i zamagljen. Ali uvek postoji.

Teret loših početnih pozicija često deluje isuviše težak, njihove rane nezalečive, njihov bol nepodnošljiv. Ali one nose u sebi i ogroman potencijal za rast. Nose potencijal za duboko doživljavanje života i građenje potpuno stvarne ličnosti. Loše početne pozicije, kada se preokrenu iz destruktivne u konstruktivnu silu, mogu biti izvor ogromne snage. Mogu proširiti naš kapacitet za razumevanje drugih i izbrisati sklonost ka osuđivanju, mogu dati dubinu našem biću i širinu našem duhu. Mogu nas provesti iz pakla do čistilišta, i izneti promenjene na površinu. Mogu transformisati naše i dodirnuti druge živote, i možda čak povratiti delić ravnoteže ovom sukobljenom i neuravnoteženom svetu.

Ne određuju samo karte dobijene na početku partije naš životni put i pravac. Između prvog deljenja i završetka partije, pruža se prostor za delanje. I kada ga ne vidimo, on je tu, čeka nas da preuzmemo odgovornost.

Mi imamo poslednju reč.

Ja imam poslednju reč.

Ilustracija je iz knjige “Cry, heart, but never break”. Autori: Glenn Ringtved, Charlotte Pardi

Join the conversation! 1 Comment

  1. Danas više nego ikad, čovek je sam kovač svoje sreće. Svakog dana se otvaraju nove mogućnosti samo treba biti hrabar i razmišljati svojom glavom.

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Category

Nemiri, Promene

Tags

, , ,