beachparty

Kako sam se moje prve radne sezone na grčkim ostrvima našla bunovna i krmeljiva pred strašnim menadžerom hotela, koji me je uhvatio kako spavam na radnom mestu.

Zalet

Žurka na plaži na Rodosu

Special thanks to Kathy Flevary for the image

Leto u zenitu blistavom snagom napaja iluziju večne mladosti, koja živi samo za trenutak. Smeli snovi i hazardni poduhvati rađaju najslađe plodove leta, u čijoj slasti užitak traje samo jedan tren.

Nakon burnog početka sezone na Kosu, premeštena sam u novi hotel na Rodosu u kome vladaju nova pravila: rad! red! i disciplina! Moj rejting je u međuvremenu spao sa sportske na dečju animatorku, i sada radim u kući strave zvanoj mini-klub. Dok moje kolege igraju odbojku na pesku, vaterpolo u bazenu, ili pikado u hladu bič bara, ja jurim za perfidnim petogodišnjacima čuvajući cevanice.

Primorana sam da se uklopim u strogi raspored dužnosti od kojeg nema vrdanja, i koji svakodnevno izvršava ekipa od desetak – ukroćenih i primoranih na marljivost – animatora. Timom, koji je sastavljen od  mladih ljudi iz različitih zemalja, upravlja iskusni tim-lider, koji nas diskretno usmerava i nadgleda iz pozadine; a sve nas budno prati namrgođeno oko generalnog menadžera hotela, o čijoj strogosti među osobljem kolaju zastrašujuće priče.

Od rano ujutru do kasno uveče, svaki korak se pravi po unapred utvrđenom redosledu. Jutarnje aktivnosti, koje počinju u cik zore (u devet ujutru), staju tek tokom podnevne pauze. Pauza se, umesto na plaži, provodi u vežbanju plesnih koreografija i skečeva za večernji šou. Nakon proba sledi novi krug popodnevnih zadataka, da bi do večere ostalo jedva dovoljno vremena za tuširanje i spremanje.

Večernji program otvara mini-disko, u kome sa buljukom razdraganih klinaca igramo pačji ples, lupamo dlanom o dlan, i lajemo na mesec; nakon njega se izvodi glavna predstava, po čijem završetku moramo da pričamo sa gostima. Voljno dobijamo tek kada saslušamo sve detalje još jedne operacije kuka i listu benefita piva na zdravlje na svim narečjima nemačkog.

I tako svaki dan i svako veče, šest puta nedeljno.

Uprkos mom negodovanju zbog stroge discipline i napornog rada, realnost je bila da sam u tom trenutku imala sve što je potrebno za savršeno leto: dobro društvo, iznajmljen skuter i vezu na hotelskom baru koja me je snabdevala no-no koktelima. Osim par manjih ekscesa – kao kada iz puke zaboravnosti nisam javila mojima da sam promenila hotel i ostrvo, a oni pošto nisu mogli da me nađu digli frku misleći da sam prodata u belo roblje – nisam do sada napravila neki ozbiljniji ispad. Tim-lider je, iako strog, bio pravedan, a i načula sam da je u najavi mogućnost zimske sezone na Kipru za one od nas koji se najbolje pokažu.

Ali siloviti zamah moje dvadesetjednogodišnje prirode je već sapet i zapet do krajnjih granica, i mrski zidovi sputavajućih pravila morali su da budu rastureni u paramparčad.

Samo što u svom kratkovidom srljanju zaboravljam na Mordor iz kojeg sam došla, čiji jahači ništavila stražare izvan granica zemlje svetlosti, spremni da me, na jedan moj pogrešan korak, ponovo usisaju u mrak.

Usijanje

Naš hotel je smešten nadomak poznatog turističkog mesta Falirakija, koji su proslavile horde mladih i furioznih Britanaca željnih divljeg provoda na grčkim ostrvima. Preko dana mirno mestašce načičkano prodavnicama suvenira, uveče se pretvara u raskalašni tulum kakav se retko gde može videti. Njegovim ulicama svake noći lumpuje pomamna Dionizijska svetkovina, čije se nimfe i satiri sa britanskim akcentom razuzdano prepuštaju ludovanju i opijanju bez granica.

Spartansku idilu u hotelu komeša uzbudljiva dojava da londonski klub „Ministry of sound”, koji je drmao tadašnju klupsku scenu Evrope, organizuje bič parti u Falirakiju. Konačno prilika da sperem ukus šotova jeftinog šnapsa turističkih barova, u kojima se slušaju hitovi sa top liste osamdesetih i služe kokteli sa prskalicama.

Grozničavo počinjem da pravim kombinacije kako da odvučem ceo tim na žurku. Međutim, moji planovi padaju u vodu kada, iz nerazjašnjenih razloga, svi dobijamo veto na na odlazak. Moj protest biva lako ugušen a poslednja reč jasna: niko ne ide na bič parti; u suprotnom – sledi kazna i disciplinske mere. Besnim i durim se, ali moj gnev, osim na sparušeni jastuk, ne proizvodi nikakav efekat.

Crvena marama zabrane me dodatno izaziva, i prkosno pripremam plan bekstva, ne razmišljajući o posledicama. Bajkoviti opisi epskog provoda koji nas očekuje su uspeli da kod još dvoje animatora oslabe strah od disciplinskih mera, i te mesecom obasjane noći su se iz hotela u zabranjeno doba iskrale tri senke. Plan je jednostavan i naizgled perfektan – bićemo na žurci nekoliko sati, nakon čega se vraćamo u hotel dok svi još spavaju, i pod štitom hrkanja noćnog recepcionera se neprimećeni uvlačimo u sobe. I kao i svi perfektni planovi, funkiconisaće samo u teoriji.

Da bismo ostavili što manje tragova, uzimamo samo jedan motor na kome se vozimo onih par kilometara do Falirakija. Tamo se priključujemo reci poklonika koji idu ka brdima u pravcu suprotnom od obale – bič parti se nije održavao na plaži već na udaljenoj čistini, gde se moćno ozvučenje neće zauzdavati žalbama okolnih hotela.

Odmah po stizanju na feštu uranjam u gomilu, i gubim društvo sa kojim sam došla iz vida, i iz sećanja. Celu me prožima bas čist kao kristalna izvorska voda i postajem jedno sa telima koja se talasaju u transu. Laserski zraci šaraju nebo iznad svetkovine na kojoj se sve vrti i okreće, gde se pod sjajem baklji pleše do poslednjeg daha.

Uskoro osećam kako se vrhunac noći približava i koncentriše u jednu tačku. Svi didžejevi, svi reflektori i svi pogledi su usmereni na bosonogu riđokosu ženu koja pleše na najvišem platou, i poput paganske boginje uzdiže i spušta masu po svojoj volji.

Basovi se utišavaju, reflektori se gase. Mrkli mrak paraju samo zvuci pištaljki i poneki vrisak iz promuklih grla. Kao da nadolazi iz utrobe zemlje, potmuo zvuk se uzdiže iz tla i putujući prvo polako a onda sve brže i brže, prolazi kroz stenje, stabla, i krvna zrnca. Stiže do neuronske mreže i izaziva orgijastičku eksploziju, koja se raspršava u vrtlogu blistavih boja. Gomila postaje jedno u ekstazi i stapa se sa varvarskom gospodaricom, koja podanicima ukazuje svoje gole grudi.

Opšte usijanje dostiže vrhunac. Čestice svesti se razlivaju po noćnom nebu, hrleći pored srebrnog meseca ka dalekim svetovima, ka zvezdama i kvazarima.

Ostatak noći protiče u ekstatičnom plesu, i sati prolaze kao minuti.

Svetlosna svila koja pada u sve gušćim naborima polako otapa noć. Svanuće obasjava raštrkane grupice preostalih plesača, i od skoro pristigle službenike gradske čistoće koji sakupljaju gomile praznih limenki i flaša.

Tek kada je i poslednji dek utihnuo, pronalazim mesto u jednoj od prikolica koje umesto uobičajenih lubenica voze mase dehidriranih tela nazad u Faliraki. Truckanje vraća na mesto ispremeštane piksele stvarnosti, i shvatam da sam u debelom sosu.

Ledeni tuš

Dok po jutarnjoj žegi i bez naočara za sunce pešačim od Falirakija ka hotelu, proklinjem nelojalne kolege koji su odvezli zajedničko prevozno sredstvo. Dovlačim se do hotelske zgrade u nadi da usput pored mene nije prošao niko od osoblja iz jutarnje smene. Napeto manevrišem oko najkritičnije tačke – recepcije u punom jutarnjem sastavu. Na moju sreću, njeno utvrđenje pada pod opsadom bučne grupe izraelskih turista, i uspevam da klisnem neprimećena.

Na trenutak se ukopavam u mestu kada ispred mene u liftu iskrsava čupava, prašnjava spodoba krvavih beonjača i ispucalih usana, ali to je samo moj odraz u ogledalu. Bezbedno dolazim do svoje sobe, naivno verujući da sam nadmudrila sistem.

Do otvaranja mini-kluba ima još petnaest minuta, što je rok u kojem moram da se dovedem u red. Na vratima sam ponovo tačno za trinaest minuta, okupana i očešljana, spremna da počnem radni dan bez zakašnjenja.

Sa koleginicom Italijankom, čiji se ispitivački pogled pravim da ne primećujem, dočekujem nestrpljive roditelje koji su nahrupili da nam uvale svoju decu istog minuta po otvaranju. Najezda od tridesetak mališana uleće kričeći kao najstrašnija horda Džingis Kana, i na prečac osvaja teritoriju mini-kluba.

Nekom vaspitačkom magijom, moja koleginica uvodi red među među male varvare. Uskoro su svi uredno raspoređeni za stolovima sa bojicama i flomasterima u rukama, kojima zaneseno šaraju po blokovima, patosu i zidovima. Dobijam instrukciju da nadgledam jedan od stolova, a šapatom dobijam savet da povremeno odem do lavaboa i isprskam lice hladnom vodom.

Jutro mili kao puž, i sve mi je teže da oči držim otvorene. Nakon povratka iz jedne od sve učestalijih poseta umivaoniku, otkrivam da moj sto ima dezertera – jedna stoličica zvrji prazna. Pre nego što ću dići uzbunu, iznenadan bol u nozi me nagoni da pogledam pod sto. Tamo pronalazim nestašnog dezertera kako mi grize desni nožni palac. Guram mu blok i flomastere, na koje takođe počinje da kidiše zubima. Na moj pokušaj da ga izvučem ispod stola, ovaj bledoliki Mogli izbacuje urlik od kojeg se ledi krv u žilama, i moram da promenim strategiju.

Zavlačim se pod niski stočić gde ima mesta samo za moj gornji deo tela, i pokazujem mu originalnu namenu flomastera. Iznervirano mojim netalentovanim žvrljotinama, klinče vadi flomastere iz usta i počinje nadahnuto da šara. Sa zanimanjem posmatram psihodelični crtež smelih poteza koji se rađa, ali dok tako ležim ne primećujem prikradanje neprijatelja iz pozadine; san neprimetno baca svoju mrežu na mene, i naivno se uplićem. Svet oko mene se gasi, i padam u carstvo snova.

Sledeće čega se sećam su osećaj davljenja i reski bol štipanja listova mojih nogu. Uspravljam se u panici, samo da bih zveknula glavu o niski sto koji se nadnosi nadamnom; da bi uz pogrde iz mojih usta ispale i plastične figurice i konfete, koje su mi mali anđeli nagurali u usta dok sam spavala.

Nekako se izvlačim ispod začaranog stola tražeći krivce besnim pogledom, ali on biva uhvaćen u fiksirajući stisak ledenih očiju. Bunovna i krmeljiva, stojim pred strašnim menadžerom hotela koji me je uhvatio kako spavam na radnom mestu.

Tamo gde su do malopre bile moje noge stoji Italijanka unezverenog izgleda drhteći kao pihtija, i vidim da se ne mogu nadati pomoći iz njenog pravca. Pravim bedan pokušaj da iz sprženog mozga izvučem neko objašnjenje, samo da bi mi umesto reči iz usta ispao ostatak konfeta.

Močvara teskobe

Od besa oluje čiji su se mračni oblaci natuštili na menadžerovom čelu me spašava tim-lider, koji iskrsava u poslednjem času. U par efikasnih poteza raščišćava minsko polje koje se spremalo da mi eksplodira u lice; grabeći menadžera pod ruku, zaokupljuje njegovu pažnju živom mimikom, i odvlači ga iz mini-kluba.

Olakšanje koje osećam je samo privremeno, jer znam da je svima jasno da sam, uprkos zabrani, otišla na žurku. A meni tek sada postaje jasno koliko sam ugrozila svoju poziciju. Do kraja sezone je ostalo nešto više od mesec dana, period kada većina hotela smanjuje potrebe za osobljem. Što znači da se lako mogu naći na putu ka kući.

Kući… U Beogradu 98. me ništa ne čeka osim zemlje razorene vladavinom i intrigama srpskih Bordžija, i silaznog puta ka ništavilu.

Idućih nekoliko dana sam pod suspenzijom, sa izričitim instrukcijama da se klonim prometnih delova hotela. Dok ostatak tima obavlja svoje redovne aktivnosti, ja tumaram melaholičnim hodnicima strepnje, i tonem u močvari neizvesnosti.

Saopštavanje moje dalje sudbine primam uzburkanih emocija, sa usplahirenošću koju loše prikrivam. Očekujem najgore, ali me ipak vest da ću sutra morati da napustim hotel obara.

Ko rizikuje taj i gubi, i nemam prava da se žalim.

Ustajem bez reči, ali me tim lider zadržava. To nije sve. Uprkos mojoj neposlušnosti, ne šalju me kući. Postoji upražnjeno mesto u hotelu na drugoj strani ostrva, u koji ću biti poslati da – ako se budem dobro vladala – u njemu završim sezonu.

Na mestu bezvučnog beznađa koje me je obuzelo, sada cvrkuću ptičice. Talasi olakšanja ispunjavaju moj teskobom opustošeni unutrašnji svet, i ponovo mogu da sanjam.

Po treći put u sezoni pakujem kofere, obećavajući sebi da ću njen ostatak provesti kao posvećeni profesionalac i štedljivi asketa.

Ipak, na obećanje zaboravljam po dolasku na zapadnu stranu ostrva, čije uzburkano more nemirnih talasa i temperamentnih vetrova opija surfere i decu slobode.

Leto kao pesak klizi kroz prste, noseći u svakom zrnu pustolovni zov pučine, kome ne može odoleti ni jedna luda glava.

* * *

*Konačna verzija ove priče duguje svoj nastanak dragocenim uvidima mog prvog čitaoca – Ivana – na čemu je veoma zahvalna

Izvor fotografije: flashnews.gr

Join the conversation! 4 Comments

  1. I ja bi na ovakvu zurku!

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Category

Pričanje priča

Tags

, , , , , , , , , ,