November 30, 2017

Magična planina i Crni pas

Prošle zime, penjala sam se na Imitos svakog dana. Stizala bih na prvu uzvišicu malo pre zalaska sunca i gledala odozgore atinska predgrađa, brda, i more i brodove u daljini. Moj pogled, do tada fiksiran na unutra i na mračno, preusmeravao bi se ka spolja i ka svetlu.

Stajala bih na osunčanoj uzvišici čiji je otvoren horizont bio ispunjen mogućnostima. Sva ta širina me je izvodila iz skučene sobice u mojoj glavi. Odozgore, posmatrala bih sve iz široke perspektive i život je ponovo izgledao izdašan i velikodušan.

Nakon zalaska sunca spuštala bih se niz planinu kroz borove čije su iglice hvatale sve manje svetlosti. Otvoren horizont se gubio i vraćala bih se u senku. Sa svakim korakom, silazila bih sve dublje u mrak.

U podnožju, čekao je Crni pas. Ogroman, ljut i spreman na napad. Trudila sam se da hodam što tiše da me ne bi čuo, da mi ne bi došao. Pokušavala bih da se prikrijem, da pobegnem, da nestanem. Ali svakog dana, sa nepodnošljivom izvesnošću, on mi je dolazio.

[NASTAVIĆE SE]

Pročitajte nastavak priče ovde.

Fotografija: samonikla biljka Veliki pelin (‘Ασφάκα’) nakon perioda cvetanja. U osušenim čašicama je semenje iz kojeg se nakon zime rađa novi život. Uslikano na Imitosu.