Ασφάκα
November 30, 2017

Magična planina i Crni pas

Prošle zime, penjala sam se na Imitos svakog dana. Stizala bih na prvu uzvišicu malo pre zalaska sunca, i gledala odozgore atinska predgrađa, brda, i more i brodove u daljini. Bila je to svetla tačka u mom danu kada su se grudi i pogled oslobađali; kada je popuštao pritisak neizvesne svakodnevice u malom stanu u kome sam rasplitala novu putanju mog života.

Stajala bih na osunčanoj uzvišici čiji je otvoren horizont bio ispunjen mogućnostima i koji me je izvodio iz skučene sobe u mojoj glavi. Dok bih stajala tamo gore na otvorenom, posmatrala sam sve iz široke perspektive.

Nakon zalaska sunca, spuštala bih se niz planinu kroz borove čije su iglice hvatale sve manje svetlosti. Sa svakim korakom, silazila bih sve dublje u mrak. Širioko se ponovo sužavalo a sitno bivalo ogromno pod lupom iskrivljene i zamračene percepcije.

U podnožju, čekao je Crni pas. Ogroman, divalj i spreman na napad. Trudila sam se da hodam što tiše da me ne bi čuo, da mi ne bi došao. Pokušavala bih da pobegnem, da se sakrijem, da nestanem. Ali svakog dana, sa nepodnošljivom izvesnošću, on je dolazio.

[NASTAVIĆE SE]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Category

Nemiri, Promene

Tags

, , , ,